ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Има ли нас још увијек тамо, гдје нас више никад неће бити! На данашњи дан ... Некад давно ... Давно је то било! Данас је у Новом Сарајеву /Федерација БиХ/ на велики православни празник, своју крсну славу прославио је и Храм Светог Преображења Господњег. -------------------------- Некада су у самом центру Сарајева одзвањали звуци српских пјесама и игара у порти Храма, али и на главној улици. НЕКАД БИЛО. Прије 80 и више година у центру Сарајева уз десетине хиљада присутних Срба, углавном обучених у националне ношње - СЛАВИЛО СЕ. На слици лијево у горњем дијелу види се постројена краљева војска у част и у славу прославе Светог Преображења Господњег. Били су то празници српског саборовања уз једну од три српске светиње у Сарајеву. Кажем једну од три, јер толико је било српских цркава у Сарајеву и прије посљедњег рата, а толико их је и данас. У предратном Сарајеву /1992. г./ било је 78 џамија, четири католичке и три православне цркве и једна јеврејска синагога. Данас у Сарајевском кантону /десет општина предратне Скупштине града Сарајева/ има преко 220 џамија. Вјерски објекти и богомоље граде се тамо гдје има вјерујућег народа и граде их они народи који ту и живе. Данас у Сарајеву живи свега неколико хиљада од скоро 160 хиљада предратних Срба. Дакле, у Сарајеву скоро да и нема више Срба. То се најбоље може видјети управо данас, и опет, код храма Светог Преображења Господњег. Наиме, данас се окупи једва пар стотина Срба и то највећи број их дође из Републике Српске: из Источног Новог Сарајева, из Источне Илиџе, са Пала и околних мјеста у Републици Српској. А некад, дакле прије прошлог рата окупљало се и преко 20-30 хиљада Срба. Био сам један међу ријетким Србима који је из Републике Српске одмах по завршетку рата поново одлазио у Свети храм Преображења Господњег. Вратила су ми се сјећања из времена кад ме на данашњи дан још као дијете водила мајка на велико славље код наше Свете цркве. Након завршетка рата двије године сам узимао микрофон и пјевао на радост малог броја присутних Срба. Одјекивале су пјесаме: "Под Игманом село што је" и "Бања Луко и та твоја села", "Београдски мали пијац" итд. Међутим, остале су само успомене на те предратне дане и на нашу радост у Сарајеву, данас тужном граду, граду скоро без Срба. Тако ће остати и у наредним вијековима. О тим прошлим временима можда ће неко некада да прича, али и то ће бити ријеткост. Укратко, само ћу да подсјетим да су пописом становништва из 1971. додине Срби чинили већину становништва у Сарајеву, уосталом као и у цијелој Босни и Херцеговини. Можда ће некад неки историчар или хроничар времена негдје записати да су прије у Сарајеву живјели и Срби, у Сарајеву граду који је прије посљедњег рата, послије Београда, био други град у бившој Југославији по броју Срба. Данас их је остало толико мало да су само на нивоу статистичке грешке у односу на Бошњаке који чине преко 95 одсто становника федералног Сарајева. Данас умјесто велике свечаности тужна слика. И оно што је најгоре, више не постоји ни минумум могућности за неко евентуално "преображење" и промјену садашње етничке слике Сарајева, града у којем су и данас јаке полицијске снаге Кантона Сарајево обезбјеђивале и оно мало Срба који су дошли на молитву и на вишечасовну прославу нашег православног празника, крсне славе и имена Светог храма. И оно мало Срба што се окупило моћи ће само да кажу да су били код Светог храма и да су се поново вратили у Републику Српску. ЗБОГОМ Сарајево!