ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Видовдани долазе и пролазе, а са њима пролазе и вијекови. Колијевка нашег постојања на наше очи скоро па нестаје. Рађамо се и умиремо у ишчекивању васкрсења и поновне грмљавине са небеса која треба да нас пробуди, усправи и подигне из блата наше немоћи. Никад ништа нисмо научили из наше трагичне, али истовремено и наше славне прошлости. Ниједна генерација Срба ни до данас није нашла одговор на кључно питање – шта је за Србе Видовдан. Вијековима тумарамо у нашој прошлости и све те слике се замагљују и то највише нашом небригом. Никако да схватимо да је Видовдан био и остао наша полазна тачка на путу опстанка, рађања, страдања и умирања. Видовдан је наш путоказ за сутра, али ми смо се погубили у садашњости и повјеровали у пријатељство накарадне Европе. Несхватљиво је како не знамо да се отарасимо наших заблуда. Све до данас многа питања остају без одговора. Колико још деценија и вијекова ће требати Србима да схвате истину. Она јесте болна, али та истина не боли свакога. Она боли сваког честитог Србина и боли само Србе. Она не боли никога другог у Европи, која је била и остала зла маћеха Србији и српском народу. Европа је највише допринијела да из сјећања скоро избрише српско памћење о Видовдану и нашем Косову и Метохији. Европа је силом отела српску колијевку настајања и постојања, отела је наше Косово и Метохију. Зла Европа уз доминатну улогу Америке, српску отаџбину предала је у руке шиптарским терористима, а Србе је оставила обезглављене да се боре сами са собом и са накарадном и наопаком антисрпском Европом. Још увијек ништа нисмо научили из ријечи и бесједе Његове светости владике Николаја Велимировића који нас је задужио и који је патио као и сваки свети Србин. Знамо ли и памтимо ли шта је Свети владика Николај Велимировић рекао у катедрали Светог Павла у Лондону о Видовдану 1916. године. ------------------------ Прошле су 103. године од познате и историјске бесједе Његове светости владике Николаја Велимировића у Лондону. “Господо и пријатељи, ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи и лепши, и вреднији и светији од овога храма, тај храм се налази у граду Нишу и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања, и костију мога народа, народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе. А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм 300 метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку, и показати: ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова, моја Србија својим костима брани Европу, да би она живела срећно! Ми смо тупили нашим костима турске сабље, и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. Док је Европа постајала Европом, ми смо били њена ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже…" ЛИНК: Бесједа Светог владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону.

Шта нам је донио и у наслијеђе оставио антисрпски Хашки трибунал ... Све оно најбитније на једном мјесту ... Злочиначки Хашки трибунал нису интересовале српске жртве, а још мање су их интересовали злочинци који су починили злочине над Србима! ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Све оно што је пратило хашку инквизицију и назови рад суда имало је горчину - од његовог оснивања, сврхе и мотива, финансирања, начина рада, тужби и пресуда и на крају коначних резултата који су потпуно спорни, изван сваке разумне сумње дискутабилни, а у перспективи и врло опасни. Жена-монструм, главни тужилац Хашког трибунала Карла Дел Понте са којом сам се три пута састајао, једном на њен позив и у Хашком трибуналу и све што ми је обећала, наравно да је била чиста лаж, јер њу уопште нису интересовале српске жртве, а још мање су је интересовали злочинци који су починили небројене злочине над српским народом. По повратку из Хага то сам и изјавио за медије. Слободно се може рећи да је највећу сатисфакцију Хашки трибунал пружио запосленима, који су за 25 година у име његове "правде" потрошили близу три милијарде долара, од чега је велики дио отишао на апанаже његових судија, тужилаца и осталог помоћног особља. Све остале “заинтересоване стране”, рачунајући ту најприје оне којима се тамо судило (Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци, а нашао се и један Македонац) имале су мање-више о Хашком трибуналу најгоре мишљење. Већина Срба, с разлогом, о Трибуналу има горе и од најгорег мишљења. Само понекад би му се клицало, и то у случају “цркавања комшијске краве”, то јест када би неком из супротног табора била изречена каква, по могућности вишедеценијска или доживотна робија или би њихови “хероји” бивали ослобођени, па макар и након тога што су претходно осуђени на чак 24 и 18 година (случај хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача). Без помирења Најмање прилика да се тим поводом радују имали су Срби, који су у старту означени као главни “клијенти“ фамозног ICТY и по броју оптужених и по годинама робије које су осуђенима изречене (више од 1.100 година), па је некако и најлогичније што се главна ватра на Хашки трибунал бљује из Републике Српске и из Србије, а Хаг се доживљава као дубоко антисрпски суд. Уосталом, то је и доказано. Примјера ради, од шест доживотних робија свака је изречена Србима, а генералу Ратку Младићу је, између осталог, пресуђено и за геноцид. Али знао је Хаг да наљути и Хрвате, па чак и по мало и Бошњаке, јер су и најминималније осуде на њихов рачун бацале сјенку на “праведност” њиховог рата. Иако је у његовом оснивачком акту стајало да му је, између осталог, и мисија да донесе помирење међу закрвљеним балканским племенима, тај императив је непрестано потенциран, а резултат је био сасвим супротан. У легату Хашког трибунала остаће незарасле и позлеђене старе ране, нове подјеле и пријетња потенцијалног сукоба који би опет на терену и рововима “исправио” и кориговао хашку (не)правду. А неправда је учињена од самог његовог оснивања, јер га је основао ненадлежан орган Уједињених нација, /Трибунал је основао Савјет безбједности што није његова надлежност. Такав суд могла је да оснује и да изгласа само Генерална скупштина Уједињених нација. Хашки трибунал ће остати као синоним за неправду Критика Хага је заснована на селективном дијељењу такозване правде. Тако ће Хашки трибунал остати као синоним за неправду. У рату зараћени народи и никад помирени поједине пресуде, као и доказни материјал користили су као аргументе у сукобима са другим народима у региону, а то не иде у прилог помирењу. То нема никакве везе с помирењем. То су стални разлози за будуће политичке и друге врсте сукоба. СВЕ СМРТИ У ХАГУ Умирали, убијали се, а један је ликвидиран током ХАПШЕЊА Сасвим је, дакле, јасно да хашке пресуде неће одиграти готово никакву позитивну улогу у промовисању помирења. Штавише, све што је учињено само је донијело огорченост свим странама. У Републици Српској и у Србији има много оправданог бијеса у ономе што људи виде као антисрпску пристрасност суда. Суд једноставно није зарадио поштовање у очима јавности. У међувремену, у другим дијеловима региона постоји гњев што је суд покварио слику о њиховим земљама. Многи у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији сматрају нечувеним то што је прст кривице уперен и у њихове војне команданте и политичке лидере. Чињеница да је много тих команданата - као што су Анте Готовина, Рамуш Харадинај Сефер Халиловић и Насер Орић - касније ослобођено за њих је само аргумент да њихове активности не заслужују осуду и да није ни требало да буду довођени пред Хашки трибунал. Под таквим околностима, тешко је видјети како је суд поставио било какве темеље помирења“. Недосљедност и селективност Кривични суд попут овог не би смио да буде средство за писање историје, а често су његове одлуке ишле управо у том правцу, макар тако што су сугерисали главне кривце и највеће жртве. Као ови први недвосмислено су оквалификовани Срби, а посљедњом пресудом Прлићу и осталима су осуђени и Хрвати из БиХ и то само за злочине почињене над муслиманима. Србе нико и не помиње, јер су свакако поубијани. Међутим, зар није легитимно да се Срби и Хрвати запитају да ли је могуће да муслимани нису били актери никаквог етничког чишћења иако о томе недвосмислено говоре бошњачке етнички хомогене средине. а што је недвосмислено показао и попис становништва из 2011. године. Ту претензију Трибунала да кроји историју доказана је и у чињеници да су “историчари много бољи у историји него судови” и да “људи на Балкану морају да погледају негдје друго, ван Хашког трибунала, како би разумјели шта се догађало деведесетих година прошлог вијека. Оно што је суд забиљежио јесте нетачно и накарадно, у најблажем случају речено. Недосљедност и селективност у пресудама и казнама, чудно вођење поступака, као и политички обојена правда нису били једине контроверзе у раду овог назови суда. НАТО злочини Некад се просто није могла прикрити пристрасност и потреба да се судским одлукама потврди унапријед донијета политичка пресуда, али и својеврсна селективност која се не огледа само у огрјешењима спрам зараћених страна, већ и превиђање злочина и злочинаца у југословенском конфликту који су дошли са стране. Јер ако се досљедно држимо формалности која стоји у темељу Трибунала, онда ћемо примијетити да је он формиран да процесуира злочине почињене на територији бивше Југославије, а њих нису чинили само припадници зараћених народа. Хашки су је требао и имао је искључиву надлежност да суди појединцима, а никако народима. Сам је доносио правила по којима ће да ради. Проблем је у томе што је радио селективно и по налогу оног ко га је и основао и плаћао. А ту су били Американци и НАТО агресори. Ако се сјетимо да је у одређеним фазама југословенске ратне трагедије активно учествовао злочиначки НАТО, онда су се и злочини Алијансе, које нико не може оспорити, требали наћи на дневном реду овог суда. Од злочиначких НАТО бомби и ракета нису страдали само војници и објекти Војске Републике Српске и СР Југославије, већ и цивили, али та кривична одговорност никад није дошла на ред и покривена је циничном кованицом о „колатералним штетама“. Та „увиђавност“ суда спрам НАТО злочина даје за право његовим критичарима који су у њему видјели само инструмент за реализацију америчких интереса, тим прије што је Трибунал и основан на приједлог тада државног секретара САД Медлин Олбрајт, али и подгријава сумње ко је и у које сврхе финансирао рад Хашког трибунала. Иако статут Трибунала предвиђа да га стриктно финансирају Уједињене нације, по свој прилици било је и других много издашнијих спонзора који новац нису давали баш из узвишених идеала да помогну правду, као што није само због Олбрајтове Трибунал називан „америчким судом“. Да су се крили неки други мотиви говори и чињеница како никад није омогућена транспарантност финансирања Хашког суда који је узалуд у Уједињеним нацијама тражила Русија. Хашки трибунал је затворен, али ће многа питања остати и даље отворена. Углавном и искључиво захваљујући и њему. Који су били прави циљеви Ето, дошло је вријеме да се оконча рад Трибунала у Хагу, али иза њега неће остати ни истина ни правда ни стабилан мир у земљама бивше Југославије базиран на прихватању гријехова из деведесетих. Слободан Милошевић није дочекао одлуку суда. Дати прецизан одговор на питање који је истински учинак Трибунала заиста је изазов који не тражи нека посебна доказивања. У свим тим одлукама суда заиста је било много различитих ставова везаних за најбитнија питања који су били противрјечни. То се, на примјер, видјело и у овој посљедњој пресуди Прлићу и хрватским генералима, који су осуђени, док су Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени за злочине у “Олуји”. Ти парадокси дубоко компромитују рад суда. Политички притисци Главни задатак Хага је био да хапси злочинце и да обезбиједи да жртве добију сатисакцију - јер злочинац је злочинац, а жртва жртва, али тај циљ није уопште остварен. Јер, су циљеви Трибунала били политички: скидање одговорности и проналажење идеалног кривца за ратове. Американци су одлучили, а Трибунал је својим селективним пресудама то и спроводио да су Срби за све једини кривци. Такав је био историјски третнутак, па смо добили ту неславну улогу главних криваца. А вјерски и грађански рат када настане на таквом подручју - он нема логику, јер сви су били и злочинци и жртве, али то Трибунал није интересовало. Суд је упорно контаминирала политика са доминатном улогом Америке и злочиначке НАТО Алијансе. Суд уопште није могао да се избори за своју самосталност, његове судије су поклекле пред доминацијом оних који су их основали и плаћали, а то су Американци. Злочиначки Хашки трибунал није донио помирење Неправде нису могле да доведу до помирења у региону. Хашки трибунал није ни могао да обави тај задатак умјесто свих жртава, а њих је било на свим зараћеним странама. Његове пресуде не могу да буду од значаја за сам процес помирења из два разлога: жртве нису добиле сатисфакцију, јер је Трибунал дијелио селективну правду фаворизујући муслиманске жртве, док га српска страдања нису ни интересовала. Његове пресуде неће промијенити историјску перцепцију рата, али ће разумнији дио политичких елита почети да размишља о томе да је ово био рат у којем су сви чинили злодјела. ------------------------------- Шта је све урадио Хашки трибунал “Хашки трибунал је први суд за ратне злочине који је основао за то ненадлежан орган - Савјет безбједности Уједињених нација након нирнбершког и токијског процеса, на којима се судило за фашистичке злочине и злочине јапанске војске у Другом свјетском рату, * Основан је у мају 1993. године као одговор на злочине почињене у грађанском рату на територији Хрватске и БиХ, Судио је за геноцид, злочине против човјечности, повреде ратног права и обичаја рата и тешке повреде женевских конвенција, * Прва оптужница је подигнута против Драгана Николића, команданта логора Сушица у Источној БиХ, прво суђење Душку Тадићу за злочине у логору Омарска /Приједор/ током 1992. године, * Прва пресуда била је против Дражена Ердемовића, Хрвата из Босне и Херцеговине, због злочина у Сребреници; први признао кривицу за злочин, * За 24 године постојања суд је оптужио 161 особу (од тога 109 Срба), * Ослобођено 19, међу њима од Срба само тројица (генерал Момчило Перишић, Милан Милутиновић и Војислав Шешељ), * Оптужнице повучене против 20 особа, против 17 поступак обустављен због смрти прије доласка у Хаг или у току поступка /Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић - овдје треба нагласити да је злогласни тужилац Карла Деп Понте намјерно чекала да они умру, па да их не може ни оптужити/, * Изречено шест доживотних казни, све Србима (Станислав Галић, Милан Лукић, Здравко Толимир, Вујадин Поповић, Љубиша Беара и Ратко Младић), * У случају 20 оптуженика пресуде су донијете на основу признања о кривици (међу њима је била и Биљана Плавшић, бивша предсједница РС), * Пред судом се појавило 4.650 свједока, * Укупно 56 осуђених је одслужило казну, још 18 је у затворима, * Када се све сабере, само су припадници српског народа из највишег политичког и војног руководства оптуживани и осуђивани. Србима су изрицане максималне казне и Срби су укупно добили више од 1.100 година затвора, док су сви остали заједно осуђени на нешто преко 360 година затвора, * Осуђено укупно 72 Србина, 20 Хрвата, шесторица муслимана /минималне казне/ и по један Албанац и Македонац, * У марту 2016. године Трибунал је имао 425 запослених из 69 држава; кад је почињао са радом тамо је радило 1.200 људи, * Процјењује се да је Хашки трибунал коштао око 2,5 милијарди долара: само од 2010. године на располагању је имао буџет од близу 720 милиона долара, * Осморица хашких осуђеника умрли су након суђења или током изрицања казне (Милан Бабић, Љубиша Беара, Мирослав Дероњић, Миле Мркшић, Здравко Толимир, Милан Гверо, Драго Николић /све Срби/, и муслиман Расим Делић), * Осам особа је преминуло у Хагу током процеса (Слободан Милошевић, Ђорђе Ђукић, Горан Хаџић, Славко Докмановић, Милан Ковачевић, Момир Талић, и муслиман Мехмед Алагић, као и Хрват Слободан Праљак). ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЗЛО ШТО И НЕ ЧУДИ, јер су га основали Американци који су након Другог свјетског рата извршили агресију на 37. држава и широм свијета су убили преко 20. милиона недужних људи! За њих нема суда, јер правда у свијету не постоји. Правда је само фикција. Такозвану правду дијеле они који су најјачи и то пушком, силом, моћи и новцем!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ ЗАШТО НИКАД НИЈЕ НИ ПОКУШАО ДА ОСЛОБОДИ УСТАШКО-ФАШИСТИЧКИ ЛОГОР СМРТИ. Зашто након рата НИКАД НИЈЕ ОТИШАО ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ? - Зашто на гробу нема петокраке? - Зашто никад није био на гробљу у Купинцу /близу Загреба/ гдје су му сахрањени наводни родитељи? Али зато није било свјетске вукојебине у којој није био злочинац Јосип Броз. У једном ранијем тексту /поново сам га објавио у наставку/ поставио сам само нека питања. Ако ме било ко демантује и ако ми одговори, ево спреман сам не само да се извиним било коме, већ и њему мртвом За разумне све је јасно. За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели. ТАЧНО! Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта". Шта је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло. О каквој хипокризији, наивности, и слуђивању народа се радило најбоље показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ", сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке државе. А, управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека. Данас злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у будућности бити са дјецом и унучади нашег народа. Највише захваљујући Србима Броз и клика српских подрепаша која је Броза држала на власти стврорили су неодрживу државу и кад се народ олслободио Брозове чизме, е онда је почело стравично крвопролиће. Ко је раскомадао некадашњу Југославију и ко је кад год је могао најдубље забијао нож Србима. Србија и српски народ ће и у будућности крварити због своје наивниости и вјеровања у такозвано братство и јединство. Кад Срби схвате да љубави у свијету нема, већ да се цијели свијет и цивилизација одржавају само на ИНТЕРЕСУ, е тада ће и Србима бити лакше да опстану на овој свјетској вјетрометини и у балканској вукојебини. Дошла су таква времена у којима ни рођени брат са братом не може. Са сусједима треба живјети у миру, јер је мир најважнији. Свима је познато да је Србија деценијама на својој грбачи носила друге народе и републике да би јој управо ти народи и те републике сломиле кичму. О непреболној српској рани Косову и Метохији овом приликом нећу ништа да кажем. О Србима који су некад вијековима живјели у Хрватској, такође овај пут нећу ништа. Ово је само дјелић српских заблуда и ако ме било ко разувјери да нисам управу - јавно ћу се свима извинити. Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз. Из архива много тога је уништено, а злочинац Броз се још за живота и сам побринуо да своје злочиначке доказе уништи. Неки који и данас 38. година након смрти злочинца Броза пате и јадикују требали су од злочинца Броза барем да "науче" тадашњи заједнички Српско-хрватски језик, који он никад није савладао. "Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/ Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу. ------------------------------------------ Наставак никад довршене приче ... ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза. Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији. Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату. Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској. /На слици Јосип Броз као војник окупаторске Аустро-угарске војске у рату против Србије/ Али, то је ништа у односу како нас је у многим другим стварима превеслао и слудио. Петокраком је највише слудио Србе. Питање: - Зашто на свом гробу нема петокраке. ЗАШТО? Питање: - Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима. Питање: - Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ, Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији. Питање: - Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво. Питање: - Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани. Питање: - Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете. А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију. Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина Српске православне цркве. СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком. Питање: - Зашто је, истина са српским подрепашима, којима се окружио и тако чувао власт, такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за Србе. Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он. Питање: Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Купинцу /близу Загреба/. Мало је познато да су наводни биолошки родитељи злочинца Јосипа Броза сахрањени у Купинцу, мјесту које он као владар Југославије, никад није посјетио. Тамо су се доселили из Кумровца. И сасвим на крају. Зар се нико од Срба не запита зашто се Хрвати и званична Хрватска не боре да се посмртни остаци Јосипа Броза из Београда измјесте у Загреб или негдје у Хрватску. Наравно да то не желе, јер и данас има оних Хрвата који и у Хрватској знају истину и знају да Јосип Броз није био син хрватског "тисућљетног" народа и постојања. Хрвати су с разлогом од Србије тражили и добили некаве књижурине и умјетничке слике из прошлог рата, али ни на ум им не пада да траже измјештање гробнице Јосипа Броза. А што би га и тражили кад знају да није њихов. Мудри "Латини" знају /треба им честитати/, да иако је мртав злочинац Јосип Броз и данас, највише штете наноси Србији, па ко веле - "Нека Броза и даље у Беогрдау". По интересе хрватске државе Броз је најкориснији у Београду, јер ће и мртав и даље распамећивати слуђене и подијељене Србе. Одговори на питања су дати у питањима ... Мислим да је прави одговор дао славни академик "Био је то први случај да је један народ узео за свог вођу непријатељског војника и не треба се чудити ничему што је учинио." Матија Бећковић

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Ниједан тањир се неће напунити од туђих гладних погледа, јер ако си гладан онда имаш само једну жељу – да се наједеш. То је ваљда логика гладног човјека, а логика је пут истине. То није логика наших владара, истих ових што нас убрзано вуку у посрнулу Европу, што нам настоје промијенити свијест о наводним пријатељима. Тјерају нас да заволимо и оне који нам никада нису били пријатељи, а таквих има много у свијету. Ипак, у свом антисрпсту предњаче Американци, Енглези и 95 одсто Бриселске булументе. Зар неко нормалан мисли да је могућа било каква Европа без Русије. Е па није. Еврофанатици би и Богу да промијене име и да га безименог протјерају из свијести вјерника. О томе највише говоре атеисти, које нико не дира нити их осуђује због безбожничке орјентације, али зато они настоје да уређују свијет по својим узусима, хулећи тако на вјеру, а највише на православље. Понашају се као да свијет, па и Европа само од њих зависе. Настоје да нас натјерају да пјевамо “Оду радости” о изопаченој Европи која уништава све цивилизацијске вриједности, промовишући тако све пошасти које они зову напретком цивилизације у ери тзв. модернистичког напретка свијета. Пјевали би ми, али како кад нам се више плаче. Јер, само сит човјек може да пјева. Сити јесмо свих ових великих и малих, "наших или њихових", сасвим је свеједно. Сви су наши, али и њихови и сви су ту, увијек близу, на дохват руке. Од свуда искачу. Свуда влада нека чудна сила. Ја се као дрзнуо да се нешто успротивим олигархији, кад они сви против мене. Навалили на моја слабашна леђа. Или само тако ја мислим и не схватам да они све раде у моју, тј. нашу корист. Ријешили они да нам побољшају стандард. Тако кажу. А све је супротно. Тачније, они су само ту због себе и све чине да се побољша њихов, ионако луксузни стандард који превазилази просјечни стандард у којем живи народ. А народ најбоље зна како живи. И ту настају проблеми. Одакле да нађу финансијску ињекцију за њихове од сталног сједења усукане кукове. У ту причу најлакше им је да укључе и нас. Па рецимо, подигну тако акцизе за гориво. И ту нам кажу да је то за добро свих нас. Још сам у дилеми јер не знам како то да схватим - као добротворну или више као хуманитарну акцију. Ипак сам схватио да чиним добро дјело. Јер кад дајем неком онда знам да ће свима бити боље. Као неосоцијализам. Љепота, рај на земљи. Али, народ кука, а кад народ кука, онда то није добро. Не слаже се народ ни са микро, а ни са макро економским мјерама, а ни са новим светским поретком, јер све то кошта много. И поред свега, има ту нешто и “корисно” што нас дефинитивно приближава развијеном свијету. Свима је одавно познато да постоје лобистичке фирме, које све раде за паре да би политичари које смо ми изабрали што мање радили. Кажу да можеш да затражиш да све за тебе лобисти ураде, само платиш услуге и готово. Они ти излобирају да ријешиш многе државне проблеме. Никог од њих не занима то што ми немамо државе. Њима су важне само паре. А коме то нису важне? Е, па сад ти види како се живи у Европи и то не само у Европској унији, већ и у свијету. Јер, нико ти ништа неће дати џабе, ако ти претходно пет и више пута не узме џабе. А они најбоље знају како се узима џабе, па ти онда од узетог дају по неку цркавицу да би ти нашао разлога да им се захвалиш што су ти бар нешто дали од оног што су ти раније узели, свеједно да ли су ти узели или отели. Они само знају за силу и моћ, а сила и моћ су све. На њима се одржава свијет. Сад ми дође да пишем неком важном и да му кажем како се трасира пут ка Европи без заобилазница. Ипак, знам да то не вриједи. Одустајем, тако је боље. Гледаћу своја посла и у свој тањир, па био он до пола пун или до пола празан.

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Никад неће престати хистерична кампања „домаћих“ тзв. НВО /невладиних организација/ која је усмјерена против Београда и Бања Луке. Разно разне резолуције манифестоване уцјенама и ултиматумима стално ће висити о главама на полупрекланим, никад докланим српским вратовима. Резолуција „о геноциду“ који се наводно десио у Сребреници је покушај најјачих сила које ведре и облаче у Европској унији да Србима наметну колективну одговорност за сва ратна дешавања на просторима екс Југославије. Додуше, нема ту ништа ново што већ не знамо и што до сад није виђено. Јер, ради се о покушају препарирања истине и прању сопствене савјести Лондона, Берлина, Париза и свих чланица бриселског конгломерата држава, односно ради се о америчкиим сатрапимаа и послушницима који ће стално покушавати да сломију и униште српски народ. Наравно да је у тој бјесомучној кампањи против Срба своје високо мјесто обезбиједила и Хрватска. Уосталом, кад је то Хрватска мировала кад је Србија у питању. Није никад, већ се увијек лажно представљала као тобожњи пријатељ Србије што је, најблаже речено, потпуна хипокризија и лицемјерство. Званичном Загребу једини интерес је стабилизација хрватских привредних интереса у Србији. Хрватски новокомпоновани бизнисмени будзашто су покуповали многа предузећа и фирме по Србији, највише у Београду. Јер да није отворене Србије хрватска привреда и економија би банкротирале. Зар неко мисли да Хрватска у било чему може бити конкурентна Њемачкој или Аустрији. Свакоме ко иоле прати друштвене прилике и стање у балканској вукојебини зна да су ови простори намијењени за утапање Балкана у бриселско ропство. Свима је познато да су све државе са простора Балкана, а богами и мало шире, обични заморчићи у глобалној стратегији најјачих држава у Европи. Зар било ко од скоро сломљених Срба, над којима се врше разни експерименти, мисли да бивши предсједник САД Бил Клинтон иде у Сребреницу зато што поштује и што воли муслимане и што вјерује да је био геноцид над муслиманским "цивилима". Клинтон и злочинци који су убијали српски народ и који су разарали српско ткиво и државу настоји са безуспјешним доказивањима да су Срби геноцидан народ, чиме би оправдао америчку и европску антисрпску политику и злочиначко бомбардовање српских земаља. За наредних неколико вијекова НАТО злочинци убили су многа српска покољења бомбама са посијаним осиромашеним уранијумом. СРБИЈА и РЕПУБЛИКА СРПСКА су тужни рекордери по малигним обољењима у Европи. Коме још треба доказивати оно што је већ доказано. Не треба никоме. Јер, гдје год су Американци заједно са својим европским сателитима и сатрапима војно интервенисали – те државе су у распаду или су осуђене на нестанак. Напросто, није могуће избројати свакодневне жртве, које се броје на стотине, а има дана кад су те бројке изражене и у хиљадама невино убијених људи. Разлози су различити. Страдају људи у злочиначким НАТО интервенцијама и та агонија се касније наставља и трансформише у унутрашња међусобна истријебљења домицилних народа. Амери и њихови европски сателити и послушници након агресија над сувереним државама и након повлачења, свугдје су остављале само пустош и потпуно разорене државе. Чињенице то доказују. Американци су након Другог свјетског рата извршили агресију и започели су белај и ратну катаклизму у 37 држава и широм свијета су поубијали преко 20 милиона недужних људи. Било како било, сваком Србину, па и тек рођеном српском дјетету о врату висе разне антисрпске резолуције, које странцима служе за дисциплиновање Срба и сламање Србије и српског народа у цјелини. Из ситуације у ситуацију мијењају се околности. Умјесто страних тзв. бораца за људска права у први план избијају домаћа балавурдија и булумента страних плаћеничких организација оличених у подмлатку и сљедбеницима Наташе Кандић, Соње Бисерко, тзв. Удружењу Жена у црном Сташе Зајовић, те извјесно-неизвјесном „лондонском новинару“ Душану Машићу /то је онај прошлогодишњи иницијатор да 7.000 људи 11. јула легне испред Народне скупштине Србије/. Ту су и они ини сатрапи и пљувачи своје државе и свог народа ако се још увијек тако осјећају?! Мора се признати да је то данас најпрофитабилнији „посао“ у Србији. Ништа не радити, а бити на платном списку Сороша и другог бјелосвјетског олоша. Своје мјесто ухљебљења ту је нашла и Анита Митић, самозвана директорка тзв. Иницијативе младих за људска права. Да би слика била потпуна извјесна Митићка је у вријеме избијања рата на просторима Босне и Херцеговине била тек рођена. Тако се дотична ни у једном граду БиХ не би знала снаћи без туристичког водича и шта онда она и њени сљедбеници уопште знају о рату. У свим тим нечасним и антисрпским работама незаобилазне су и домаће политичке перјанице Чедомир Говнановић и Ненад Чанколизац, велики противници постојања РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, а самим тима и омиљени сарајевски политичари и стални подносиоци антисрпаких резолуција.

Споменик на војничком гробљу у Братунцу НАПОМЕНА: ТЕКСТ ЈЕ НАПИСАН 12. јула 2007. године за један српски портал у дијаспори. ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Због огромне ожалошћености и гнева у себи нисам могао да издржим а да не напишем коју реч о, нажалост, обележавању Дана страдања Срба у Братунцу, Сребреници и целом том крају, на Петровдан 12. јула, лета Господњег 2007. године. Најблаже речено, радило се о невиђеном скандалу и неопростивим грешкама покровитеља ове манифестације - Министарства за рад и борачка питања Републике Српске. Да кренем редом. Истина је да је путем медија био упућен Јавни позив за обележавање страдања српског народа - 12. јула ове године. Шта даље. Ништа. Зар је било за очекивати да из међународне заједнице било ко дође по "јавном позиву". Ма, заправо, они не би дошли ни на који начин, али због тога макар смо могли да им кажемо речи погрде због њиховог игнорантског односа према српским жртвама. Овако - не. Сваке године био сам присутан и у Братунцу и у Сребреници и у свим селима у којима су затрти трагови српског постојања. 2005. године, 07. јула отворио сам и "Петровданске дане", дане сећања на страдање Срба у Подрињу. Замислите, то сам учинио тада у функцији потпредседника Савеза логораша Републике Српске. Зашто баш ја. Па зато што није имао нико други. Заправо, никога није било из локалних, а да не говорим о републичким представницима власти. Био сам шокиран и ојађен као никада до тад. Ове 2007. године не знам шта да кажем. Заправо знам. На Централној манифестацији на Војничком гробљу у Братунцу сакупила се родбина страдалих, пристигли су колико сам успео да видим и Младен Иванић, затим министар за борачка питања Бошко Томић, заменици министара у Савету министара БиХ Игор Црнадак и Веселин Пољашевић, саветник председника Владе Републике Српске Миладин Драгичевић, неколико посланика из Народне Скупштине Републике Српске (са подручја Зворника и Милића), те мој колега у Парламентарној скупштини БиХ Лазар Продановић. Била је ту и делегација СДС-а на челу са председником Младеном Босићем, те генерални секретар СРС Александар Вучић из Београда, књижевница Љиљана Булатовић и можда још неко, али нека ми не замере ако их нисам поменуо. Нико није знао кад и која делегација и ко заправо чини те делегације полажу венце. А, и како би знао кад једноставно није било никога ко би представљало протокол. Тако се неко "из публике" сетио да и ја требам бити члан делегације "државних институција БиХ" и тако ме напрасно угурао са Младеном Иванићем и заменицима министара из Савета министара БиХ. Невиђени скандал. Надаље - Свечана академија у Братунцу. По мојој процени на на Академији у Братунцу није било више од хиљаду присутних. Шта на ово да кажем. Ништа. Мало је рећи да се радило о великој срамоти. Говорили су председник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз, те момак Брано Вучетић, којем су муслимани убили оца, мајку и брата и на крају председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Приређен је и изведен пригодан уметнички програм који заслужује и сама манифестација обележавања стравичног страдања српског народа овог краја. Једино је овај део програма за похвалу. Mеђутим, са овог дела манифестације изостадоше и сви они који су били на полагању венаца на Војничком гробљу. Одмаглили људи. Неки из оправданог револта и понижавајућег односа према њима приликом полагања венаца, а они други или трећи, ко зна из којих разлога ухватили маглу. Боже сачувај. У цркви у Сребреници одржан је парастос свим страдалима. Број верника никада нисам бројао па нећу ни сад. Враћајући се тужан и потиштен због укупног дојма катастрофалне организације и малог одзива нашег народа, по несрећи, само на тренутак свратим и у Кравице. Небројено аутомобила паркирано са обе стране цесте, па и на самој цести. Испред школе удаљене мање од стотињак метара од још недовршеног Централног споменика страдалим Србима на целом том подручју - разапети огромни шатори. Иако сам био болестан и једва сам стајао на ногама, али уз помоћ свог колеге некако сам успео да се прогурам кроз народ и стигнем до шатора. Само што нисам заплакао од муке. Огроман број народа седи унутра, столови препуни јела и пића, а са разгласа грми глас певача Миломира Миљанића. Грми од свирке и песме. Музичари закићени разним новчаницама не престају да свирају, а Миломир Миљанић, нова српска "естрадна звезда", само "шпарта" од стола до стола и наплаћује песме. "Лова капље" са свих страна. Наравно, "уметник" пева оне праве "родољубиве" песме које су иначе у његовом репертоару. Нисам имао снаге да све то и даље гледам и одмах сам се вратио, мада врло тешко, јер ме на сваком кораку неко заустављао и нешто запиткивао. Нажалост, нико, ама баш нико ни реч ми не рече о страдању нашег народа. Нисам могао да поверујем да смо то ми, да смо овакви Срби. ********************** У тексту сам говорио о менталитету и менталном склопу нашег народа и о односу тог истог народа према српским жртвама. Ради се о моралном посрнућу ... о брзом забораву ... о колективној амнезији ... о хипокризији ... о лажном патриотизму ... о много чему другом ... Но, нисам позван да дајем и одређујем дијагнозу стања у којем се налазимо, али јесам да искажем своју огорченост и бол због свега што нам се дешава. И можда је баш добро што сам са ове позиције многе ствари могао лакше да видим и ако ништа друго, што могу и што чиним - да стално критикујем негативне појаве, износим истину на светлост дана, што предлажем решења, што нисам пасивни посматрач наше агоније и перманентног страха шта ће у будућности бити сa нама. НАЖАЛОСТ, ТО ЈЕ СУРОВА ИСТИНА. ТО СМО МИ! ТАКВИ СМО КАКВИ СМО! ЗАСЛУЖУЈЕМО ЛИ ДА НАС НЕКО ДРУГИ ПОШТУЈЕ И ЦЕНИ, АКО САМИ НЕ ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ ЖРТВЕ И СВОЈ НАРОД.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Руска војска која је у Другом свјетском рату сломила фашизам, а који се и након седам деценија поново повампирује, заправо - фашизам никад до краја није ни био уништен. Сваки сљедећи дан се разликује од оног претходног. Разликује се по много чему. Прво, свако је старији за један дан. Друго, свако се сјећа преходног дана, а свима ће у памћење дубоко бити урезани претходни дани, некоме више, а другима мање, с разлогом. Феномен и синоним за фамозне претходне дане, па можда и године је Европска унија. Шта ће се дешавати у будућности, е то нико поуздано не зна, али се може само претпотставити да Европска унија нема будућност. Пропало је Римско царство, пропала је Отоманска империја која је преко пет вијекова тлачила и уништавала српски народ, пропала је окупаторска Аустро-Угарска машинерија, пропали су комунизам и социјализам, па ће слиједом историјских процеса пропасти и Европска унија. ------------------------------------------------------------- Гарда Војске Србије на паради у Москви за Дан побједе над фашизмом У овом катаклизмичном суноврату људског достојанства и гажења људских права, Европска унија је и основана да би јаке државе биле још богатије и јаче, а да се при том настави пљчкање и пустошење малих народа и држава. Велика је то туга обичног човјека и углавном униженог и обесправљеног људског бића од стране разних бјелосвјетских тајкуна и лопова, чији су опстанак и богатство и засновани на гулењу коже немоћној сиротињи и срадалницима. Хумани људи помагажу онолико колико и како могу, али у најезди бјелосвјетских лопужа и лопова свих фела - скоро па су немоћни. Већ десенијама је на сцени тзв. "Бриселизација". А у току те тзв. "Бриселизације" из вида се губе чак и оне најважније ствари и до изражаја долази поквареност и подлост најјачих држава које на окупу и одржавају Европску унију. Та поквареност се огледа и у замаскиреним потезима, а најеклатантнији је примјер сутрашња годишњица коју је некада цијели свијет обиљежавао као Дан побједе над фашизмом. У таквој Европској унији, дакле у том интересном савезу највише се пита и одлучује њемачка нација, па су тако уз Дан побједе над фашизмом измислили и нови “празник” - Дан Европе, како би кроз генерације које долазе све више и више блиједио Дан побједе над фашизмом. Јер, претешко је то историјско бреме фашистичких злочина за њемачки народ и државу. По свему судећи, изгледа, да је Дан побједе над фашизмом једино још важан само Русији и Србији, односно руском и српском народу. Јер, на прсте се могу избројати неки други европски народи који још држе до историјских чињеница и који обиљежавају Дан побједе над фашизмом. Очигледно је да Европска унија настоји да се и на тако бизарне начине скрене пажња са једног од најважнијих датума у историји човјечанства. Јер ако је Европи стало да слави 9. мај - зашто га онда Европска унија није прихватила и зашто га изворно не обиљежава са пуним именом и значајем - Дан побједе над фашизмом, него су до крајњих граница то ублажили и све су свели на обиљежавање тзв. Дана Европе. ------------------------------ Гарда Војске Србије на паради у Москви за Дан побједе над фашизмом Све ми ово личи на ону народну пословицу: “Да се Власи не досјете”. ----------------------------- Војна парада у Москви за Дан побједе над фашизмом

Написао: Славко Јовичић Славуј У славу и част српских јунака и Видовдана Љета Господњег, 28. јуна 2018. године. -------------------------- Пламен упаљених свијећа нек' обасја земљу и Свето српско Косово. Нек' стигне на небо до душа свих српских јунака и Светог цара Лазара, што својом чашћу и јунаштвом исписаше славну вјековну српску историју. Молитвама васколиког српског рода, помолимо се светим апостолима и Драгом Господу Богу што у Царству небеском плету коло радости за нас грешне на земљи. Сваки пламен прислужене свијеће нек' освијетли врата небеског раја за све упокојене душе видовданског страдања и погрома нашег постојања, који над српским родом непријатељи учинише, али који нас никада не сломише. Колијевку нашег рађања и постојања морамо вјечно чувати, јер ни злотвори неће вјечно трајати. Не може се изгубити оно што није њихово, а ми никада не смијемо заборавитионо што је наше. А наш је Видовдан. Видовдан мора да нас уједини, оплемени и стално подсјећа на сабор свесрпског васкрснућа у суманутом времену пролазника и цивилизацијских штеточина опасних за опстанак цијелог човјечанства. Зато Господе Боже, обасјај и отвори небеска врата и помилуј све српске душе у свом Царству небеском. На многаја љета и у вијекове вијекова. АМИН! ----------------

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Приближава се годишњица рођења РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ БИО ЈЕ ГРАЂАНСКИ РАТ Да би се дошло до праве "дефиниције" карактера рата у Босни и Херцеговни претходно се много шире морају сагледати сви аспекти његовог почетка, односно УЗРОЦИ, МОТИВИ и вријеме, затим укупна тадашња политичка клима као и све посљедице трагичних ратних сукоба на просторима бивше Босне и Херцеговине. Није само довољно рећи да је рат на овим просторима почео искључиво због сецесионистичких и сепаратистичких тежњи тадашњег муслиманског и хрватског политичког вођства у Босни и Херцеговини, као ни због претензија муслиманског политичког и војног естаблишмента за стварањем прве исламске државе на Балкану. Сам почетак и узрок рата се, такође, не могу изоловано "везивати" (као што то многи чине) за првомартовски терористички чин 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић. Њега је убио муслимански злочинац Рамиз Делалић "Ћело". Није спорно да је и овај злочин допринио почетку рата, али остати само на овоме било би то ипак поједностављено гледање на стварне, односно круцијалне догађаје и разлоге који су довели до крвавог рата у Босни и Херцеговини. Исто тако, не може се остати само код чињенице која је потпуно тачна да су у Босни и Херцеговини ратовали сви против свих: муслимани против Срба, Хрвати против Срба, Хрвати против муслимана, муслимани и Хрвати заједно против Срба, те Алијини муслимани против Абдићевих муслимана. Није само то довољно да рат у Босни и Херцеговини због тога добије карактер грађанског, националног и вјерског рата. Но, да би се расвјетлио претходни рат у Босни и Херцеговини, његов настанак и карактер, ратна дешавањ се морају довести у контекст укупне политичке и војне ситуације у тадашњој заједничкој држави СФРЈ, а поготово у амбијент тадашње Босне и Херцеговине. Јесте да ово појашњење захтјева много ширу елаборацију, али она је управо неизбјежна да би се чињенично доказао узрок рата. Чињенице су једина истина и оне доказују да се радило о ГРАЂАНСКОМ И ВЈЕРСКОМ РАТУ. Само на изглед ради се о баналаном разлогу, али он је суштински и потпуно тачан: РАТ у Босни и Херцеговини почео је због најдемократскијег достигнућа цивилизације - "ЈЕДАН ГРАЂАНИН, ЈЕДАН ГЛАС". За овакву констатацију морају се у обзир узети сљедећи параметри и анализирати неколико кључних ствари из којих се издвајају: - предратни национални састав становништва у БиХ, - настајање (оснивање) првих националних странака у БиХ, - први општи и вишестраначки избори у БиХ, - сецесионизам бивших република СФРЈ, - муслимански, хрватски и српски национални интереси у БиХ, - подјела власти између националних странака на нивоу Републике БиХ, - коалиција "братских странака" СДА и ХДЗ, - политичке прилике у том времену у БиХ, - међународни фактор инволвиран у судбину Републике БиХ, - "агресија" на БиХ - да или не? - рат, трајање, исход и његове посљедице, - Дејтонски мировни споразум. НАЦИОНАЛНОМ "ЕКСПЛОЗИЈОМ" ДО ДОМИНАЦИЈЕ Посљедњи попис становништва у Босни и Херцеговини обављен је од 1. до 15. априла 1991. године. Резултате пописа ниједна званична и надлежна институција у Босни и Херцеговини никад није верификовала. Остале су одређене оправдане сумње у вјеродостојност многих података до којих се дошло приликом пописа. По том попису националну структуру становништва у Босни и Херцеговини чинили су: муслимани 1.905.018 (43,7%), Срби 1.364.363 (31,3%), Хрвати 752.063 (17,3%), Југословени 239.777 (5,5%) и остали 93.685 (2,2%). Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.354.911 становника. (Овдје недостаје попис становништва општине Купрес, али могу послужити упоредни подаци пописа из 1981. године. Према националој структури они су изгледали овако: 10.098 укупан број становника, од чега 5.169 Срба, 3.947 Хрвата, 745 муслимана и 337 осталих). Да би се схватила демографска експлозија једног (муслиманског) и смањење броја друга два народа (Срба и Хрвата), ево и упоредних података пописа становништва према националној структури из 1971. и 1981. године у Босни и Херцеговини. Према попису из 1971. године у Босни и Херцеговини је укупно било 3.746.111 становника, од чега: 1.482.430 муслимана, 1.393.148 Срба, 742.491 Хрвата, 43.796 Југословена и 54.246 осталих. Само 10 година касније (1981. године) Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.124.256 становника, од тога: 1.630.033 муслимана, 1.320.738 Срба, 754.140 Хрвата, 326.316 Југословена и 89.029 осталих. Из ових података о националној структури становништва у Босни и Херцеговини сасвим је видљиво да је муслимански народ у БиХ за само 20 година (од 1971. - 1991. године) доживио највећи могући прираштај од 422.588 становника, док је код друга два народа - Срба и Хрвата обрнут случај. Тако је Срба у односу на 1971. годину (када их је било 1.393.148) 20 година касније (1991. године) било 28.785 мање (!). Исти случај је и код хрватског народа. Хрвата је 1991. године у односу на 1971. годину било 20.785 мање (!). Овакав национални састав имао је пресудан значај у каснијим потезима муслиманског политичког вођства на челу са "оцем муслиманске нације" у Босни и Херцеговини Алијом Изетбеговићем. Истини за вољу, муслимани су своју вјерску заједницу промовисали у нацију амандманима на Устав СФРЈ 1971. године још у вријеме Џемала Биједића. Југословенски устав из 1974. године је то и званично верификовао. Али то је ирелевантно за појашњење предратне и ратне улоге аутора Исламске декларације Алије Изетбеговића. НАЦИОНАЛНЕ СТРАНКЕ КАО СРЕДСТВО ДОМИНАЦИЈЕ Добро је познато да је прва основана чисто национална странка у Босни и Херцеговини била Странка демократске акције (СДА) која је радила у илегали, а легално је формирана 26. маја 1990. године. Након тога основана је Хрватска демократска заједница (ХДЗ) тачније речено, формиран је огранак те странке у Босни и Херцеговини чија је матица била у Хрватској. Посљедња национална странка у Босни и Херцеговини основана је 12. јула 1990. године, под именом Српска демократска странка (СДС). Вријеме и редосљед настајања "демократских" странака за каснији развој политичких односа у Босни и Херцеговини је био врло битан, скоро пресудан фактор. На првим општим и вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини надмоћно су побиједиле националне странке. И дан данас се чују приче да је у то вријеме постојала и функционисала коалиција три националне странке (СДА, ХДЗ и СДС) што није тачно. Само један заједнички циљ ове три националне странке је остварен, а он је био рушење тадашњег комунистичког режима у Босни и Херцеговини. Послије тога никад више те странке нису биле на истом задатку, а као један од низа доказа јесте чак и тај што до избијања рата никад нису успјеле међусобно да подијеле власт, нити да поставе своје кадрове на нивоу Босне и Херцеговине. Посебно се то односи на кадрове СДС-а који су били изложени сталним опструкцијама странака СДА и ХДЗ. Потпуно супротни програми ових странака никад нису довели до јединства и трипартитне коалиције. КОНСТИТУИСАЊЕ ВЛАСТИ У БИХ Послије већ поменутих општих и вишестраначких избора у Босни и Херцеговини (18. новембра 1990. године) и побједе националних странака успостављена је законодавна власт, тј. формирана је Скупштина Босне и Херцеговине која се састојала из два вијећа: - Вијеће грађана од 13о посланика и, - Вијеће општина које је бројало 11о посланика. Тако се новоизабрани Парламент Босне и Херцеговине састојао од 24о посланика. У тој Скупштини СДС је партиципирао са својих 70 посланика. Још два Србина су били чланови СПО-а /Српски покрет обнове/, док су се у странци Реформских снага налазила још четири српска посланика. Битно је нагласити да Срби у овој институцији нису имали трећину својих представника (процентуално у Скупштини је било 31,5 % Срба) што је за Србе у каснијим догађајима бити погубна чињеница. У истом Парламенту СДА је имала 86, а ХДЗ 45 посланика. Након конституисања Скупштине Босне и Херцеговине укупно је одржано 10 заједничких сједница парламента (овим сједницама присуствовао је цјелокупни посланички састав, Срби, муслимани и Хрвати). И то је све што се могло назвати заједништвом у Босни и Херцеговини. Због немогућности остваривања српских националних интереса у таквој констелацији снага СДС се повукао из заједничког парламента. И поред тога настављено је одржавање сједница муслиманско-хрватске скупштине и укупно је одржано пет таквих тзв. крњих скупштина. У истом раздобљу потпуно одвојено, одржано је и пет сједница Клуба српских посланика који је касније прерастао у Скупштину српског народа чиме су били створени сви услови за конституисање Српске Републике Босне и Херцеговине што се касније и догодило. Ова чињеница има посебну тежину, јер се након тога Србима у Босни и Херцеговини стално спочитава да су се залагали за стварање "Велике Србије", а сасвим је видљиво и недвосмислено доказано да су Срби уставним конституисањем Српске Републике Босне и Херцеговине били далеко од "Велике Србије". Српска Република Босна и Херцеговина је основана 24. децембра 1991. године, а свечано је проглашена 9. јануара 1992. године у Сарајеву у Хотелу "Холидеј ин". Аутор овог текста је по службеној дужности био присутан свим овим сједницама укључујућии и оних пет сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине. Интересантно је напоменути да је тим крњим сједницама /без присуства српских посланика/ предсједавао предсједник Скупштине Босне и Херцеговине Србин Момчило Крајишник. У извршној власти, тадашњој Влади Босне и Херцеговине од њених 25 чланова, осам је било српске националности (чланови СДС-а). Илустративно је да су Срби и овдје имали мање од једне трећине својих представника. Од конституисања Владе Босне и Херцеговине па до избијања рата, одржана је 161 сједница са преко 5.4оо тачака дневног реда. Са ове временске дистанце није могуће тврдити да се на сједницама Скупштине, односно Владе Босне и Херцеговине није расправљало о неким чисто српским питањима и интересима, али могу стопроцентно потврдити да ниједно, па ни најбезазленије српско питање није добило подршку "свезаних застава", односно коалиције СДА и ХДЗ. Добром и синхронизованом мајоризацијом коалиција СДА и ХДЗ гушила је сваки српски национални интерес. Након свега реченог, шта се онда могло очекивати и шта је било чинити Србима који су били у мањини. Једини и тада могући начин институционалне борбе за опстанак Срба и заштите виталних српских националних интереса било је оснивање српске владе која је на једној од наредних сједница и формирана у облику српског Министарског савјета. РАСТУРАЊЕ И РАЗБИЈАЊЕ СФРЈ Већ на самом почетку рада Скупштине Босне и Херцеговине због дијаметрално супротних и непомирљивих националних интереса муслимана и Хрвата с једне и Срба с друге стране, било је сасвим јасно да ће муслимани и Хрвати преко својих странака (СДА и ХДЗ) чинити све да се Босна и Херцеговина издвоји из уставно-правног и територијалног устројства тадашње заједничке државе СФРЈ. Док је национални интерес Срба био опстанак Босне и Херцеговине или барем српског народа у саставу још постојеће државе Југославије. Плима сецесионизма, сепаратизма и насилног издвајања била је већ добрано захватила Словенију и Хрватску и несмањеном жестином је надирала и унутар саме Босне и Херцеговине. Тај талас је једноставно био незаустављив и већ тада се могла предосјетити заједничка несрећа која ће слиједом наредних догађаја као пожар захватити цијелу Босну и Херцеговину и све њене народе. "СУВЕРЕНА" БИХ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ На једној од сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине (14. октобра 1991. године) коалиција муслиманских и хрватских странака је без уважавања српских националних интереса донијела и изгласала Декларацију о сувереној и независној Босни и Херцеговини. Послије такве одлуке српски посланици напуштају заједнички парламент и више се у њега никад нису вратили. Исте те (1991.) године, муслиманско-хрватска скупштина је крајем децембра упутила захтјев Европској унији за међународно признање "суверене, јединствене, недјељиве и независне" Босне и Херцеговине. На сједници крње скупштине одржаној 25. јануара 1992. године, у раним јутарњим часовима (око 6 часова) без присуства Срба донесена је Одлука да се посљедњег дана фебруара (29. преступна година) и 1. марта одржи референдум о самосталности БиХ. Никада нико није институционално извршио ревизију свих догађаја из тог времена, напросто због чињенице да је од укупног муслиманског и хрватског гласачког тијела излазак бирача на тај фамозни референдум био 1о8% (!). Такав "риплијевски" одзив је несхватљив, без обзира на тадашњи систем гласања. Није било никакве контроле избора. Радило се о једнонационалним страначким саставима бирачких одбора. Вршено је заокруживање и српских бирача иако Срби нису изашли на изборе. Све у свему, од укупног бирачког тијела у тадашњој Босни и Херцеговини иако Срби нису гласали, резултат је био: око 64 % гласало је за самосталност Босне и Херцеговине. Треба нагласити да ни тај проценат није задовољавао уставни проценат од преко двије трећине потребног позитивног изјашњавања. Све до данас стављена је тачка на тај случај. Остаје питање да ли више било кога интересује то вријеме и све махинације око овог референдума, јер неспорна је истина да је референдум био један од кључних узрока избијања рата. Требало би се све ово расвијетлити ако ништа друго, а оно бар да би српска страна избјегла "накнадну памет", те да би се све коцкице сложиле у мозаик карактера рата. То се мора урадити, кажем мора, а знам да неће, не само због садашњих генерација Срба, већ и оних које ће доћи. СРБИ У БЕЗНАЂУ Већ сам раније рекао да је као одговор на муслиманско-хрватски сепаратизам и сецесионизам 24. октобра 1991. године, Клуб српских посланика прерастао у Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини. На тој конститутивној сједници донесена је и Одлука да се 9. и 10. новембра 1991. год. организује и спроведе национални Плебисцит за останак Срба из Босне и Херецеговине у СФРЈ. Од велике је важности податак да је на одржаном Плебисциту био скоро стопостотни оџив Срба, те да је на њему гласало 1.513.ооо српских гласача и још близу 5о.ооо из других народа. Уочљив је несразмјер укупног броја српске популације (попис становништва из 1991. године је показао да је тада било 1.368.ооо Срба у БиХ) у односу на број гласача изашлих на Плебисцит. Али и ово је индикативан примјер трагедије српског народа у Босни и Херцеговини, јер се из вида не смије изгубити податак да је након Другог свјетског рата, па све до почетка овог, Босну и Херцеговину напустило преко 500.000 Срба. То је чињено из разно разних разлога, попут смишљених колонизација и планског расрбљавања Босне и Херцеговине све у циљу разбијања компактног српског националног корпуса. Међутим, ипак су и ти расељени и протјерани Срби као држављани Босне и Херцеговине узели учешћа и изашли на српски Плебисцит. Важно питање је и зашто су Хрвати у Босни и Херцеговини заједно са муслиманима изашли на фамозни муслиманско-хрватски референдум. Један од разлога био је и тај што су Хрвати као приоритетан задатак имали на уму да са цјеловитом и сувереном Босном и Херцеговином увуку "своје цвијеће браћу муслимане" у било какву уставну и територијалну организацију (унију, федерацију или конфедерацију) са Хрватском. Уз овај веже се и онај неизбјежни заједнички циљ муслимана и Хрвата да се Босна и Херцеговина издвоји из СФРЈ и тако заједничка држава потпуно разбије и растури. Како је донијета одлука о изласку Хрвата на референдум о самосталности БиХ, односно какво је било хрватско понашање и улога у институцијама система као и ван њих. Шта се све догађало у кулоарима и на "тајним" паузама у вријеме засиједања Скупштине и Владе Босне и Херцеговине биће више говора неком другом приликом. Одговори и на ова питања ће такође, бацити више свјетла на узроке и карактер рата у БиХ. О понашању "међународног фактора", односно о учешћу разних посредника типа њемачког министра иностраних послова Дитриха Геншера, аустријског му колеге Алојза Мока, америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, њемачког канцелара Хелмута Кола и других, углавном све је познато. Њихова улога у разбијању СФРЈ и "душебрижничка борба" за самосталну Босну и Херцеговину је немјерљива. ПОЧЕО ЈЕ РАТ ... НАПОМЕНА: Како је 24. октобра 1991. године створена, а 9. јануара 1992. године у Хотелу "Холидеј ин" у Сарајеву свечано и проглашена Српска Република Босна и Херцеговина, биће говора у наредним текстовима ...

7. августа 1998., прије 23. године, у центру Пала злочиначки је убијен легендарни ратни командант Специјалне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови" и послијератни замјеник начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево СРЂАН КНЕЖЕВИЋ ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА СРПСКИ ЈУНАЧЕ - "БЕЛИ ВУЧЕ" И МОЈ ПРИЈАТЕЉУ! ЛЕГЕНДАРНИ КОМАНДАНТ "БЕЛИХ ВУКОВА" СРЂАН КНЕЖЕВИЋ 7. августа 1998., прије 23. године, у центру Пала злочиначки је убијен легендарни ратни командант Специјалне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови" и замјеник начелника Центра јавне безбиједности Српско Сарајево Срђан Кнежевић. Убиство легендарног команданта Срђана Кнежевића и 23 године послије остало је нерасвијетљено и остала је велика мистерија. Остаје питање - зашто се о наредбодавцима и извршиоцима злочина почињеног на Команданта "Белих вукова" који је убијен 7. августа 1998. године на паркингу код свог стана на Палама и данас ћути. Предмет Срђана Кнежевића 2006. године изузет је из Окружног тужилаштва у Источном Сарајеву и предат Тужилаштву БиХ. Гдје је тренутно спис није познато, али је сигурно да су надлежне правосудне институције у овом, као и у многим неразјашњеним случајевима послије ратних убистава потпуно заказале.

ПИШЕ: славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 27. јануара, на Светог Саву прије 20. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ. Из логора Силос у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара те 1996. године. Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције. Према мојим сазнањима 24 српска логораша убијена су стријељањем, те свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу. На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд. У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина. Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/. За прва 63 дана од 77 килограма колико сам имао изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита. 1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејско гробље /Сарајево/. Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ не само зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина. Мучени су методама које савременој цивилизацији и људском разуму су непојмљиве и неразумљиве. Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа и почињени злочини над Србима је нису интересовали. У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске. С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења. Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе у Царству небеском. Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. Али она је звијер у људској кожи и њу нису интересовали злочини почињени над Србима. --------------------------------------------------------------------------- ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Од потписивања Дејтонског споразума, па и прије тога – у многим земљама свијета због велике миграције становништва из Босне и Херцеговине основана су многа удружења, невладине организације, па чак и многобројни покрети у виду разних звучних назива, као рецимо конгреса исл., која врло претенциозно сама себе називају „БиХ дијаспора“ што, наравно, није и не може бити тачно. О чему се овдје ради. Наиме, да одмах врло јасно и прецизно кажем да не постоји ниједна мултиетничка организација која у свом саставу укључује представнике све три конститутивна народа према етничкој припадности и националној структури становништва у БиХ, која би онда као таква могла бити „пресликана“ у дијаспори. Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разно разна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс „беха“, односно одредницу БиХ. Ради се о једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације у дијаспори не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа из БиХ. Напротив, такве организације у иностранству још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота. Али због начина и циљева својих дјеловања, како у иностранству тако и у БиХ праве само проблеме. Интереси Срба из БиХ који се налазе у дијаспори, никада се не могу ускладидити са интересима Бошњака или Хрвата. Слиједом такве констатације постоје и све друге варијанте евидентне подијељености три националне заједнице у дијаспори. Никада се интереси Бошњака у дијаспори не подударају са интересима Срба или Хрвата. Такође, и трећа варијанта је сасвим равноправна у потпуној подијељености дијаспоре, па се тако интереси Хрвата у дијаспори никада не могу усагласити са интересима Срба или Бошњака и све се тако врти у зачараном кругу потпуне подијељености. Дакле, већ више деценија, да и не говорим о оним организацијама још из ере социјалреализма предратне и бивше СФР Југославије, у многим земљама свијета егзистирају многобројна удружења која су основана и која у свом чланству имају сто одстотно чланство само из реда једне, своје, нације. Зато су потпуно лажне тврдње кад се нека од тих организација представља као „беха“ дијаспора. Нема таквих организација. Да још једном нагласим – постоје организације и удружења, која су потпуно поларизована и она су искључиви прдставници једног од три конститутивна народа у и из БиХ. Друга је ствар како и на који начин нека од тих (једно)националних организација раде и који су њихови циљеви и задаци дјеловања. Из досадашње праксе, сасвим је јасно да су бошњачке организације у дијаспори врло агресивне, па чак су многе од њих и вјерски толико радикалне – да је то забрињавајуће. Али оно што је битно – таква удружења не могу имати никакав утицај на укупно стање у самој Босни и херцеговини. Истини за вољу, сва та удружења и национални „конгреси“ врло су агресивни у својим захтјевима и врло су упорни у свакодневном лобирању за интересе само свог народа. Такве организације се, уосталом, као и њихови ментори из БиХ служе разним лажима и баве се препарирањем трагичне ратне прошлости и свега онога што се овде дешавало током грађанског рата у БиХ, односно како је то у Дејтонском споразуму дефинисано - трагичног сукоба у региону. Те организације чак и ултимативно траже да се БиХ уреди према њиховим захтјевима и жељама. Сва бошњачка удружења и организације имају исти циљ – укинути Републику Српску. Уосталом, у чему би се њихови интереси разликовали од интереса њихових бошњачких политичара из БиХ. На тој матрици су сви јединствени и уопште се не обазиру нити презају од било чега нити прихватају чињеницу да су те њихове активности противуставне и противзаконите. Много и нашироко би се могло писати о свим активностима таквих организација, али вријеме и простор ми то не дозвољавају. Да будем искрен до краја – не желим да им придајем било какав значај, мада се нихове активности не смију потцијенити нити занемарити. Јер, такве организације располажу са великим финансијским средствима и власници су електронских и принтаних медија који им служе за разне пропагандне и софтифициране лобистичке активности. Ипак, најважније је да им се не дозволи, а то и није могуће – било какав утицај на доношење важних политичких одлука за будућност Босне и Херцеговине. То што желе да утичу на политичке прилике у БиХ је њихово право, али поред права на било шта, они морају преузети и своје обавезе да поштују уставну структуру Босне и Херцеговине. Но, они тако не раде нити тако наступају у јавности. Већ сам рекао да су њихови циљеви усмјерени на укидање Републике Српске, а самим тиме и на рушење уставног поретка БиХ. И на крају да још једном подцртам, не постоји БиХ дијаспора. У многим државама свијета постоје једнонационалне организације и једнонационална дијаспора - Бошњака, Срба и Хрвата из БиХ.

1. децембра 1918. године направљена је непоправљива историјска грешка српског народа, односно похлепног краља Карађорђевића и његове свите. СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ! ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Кад су важни историјски датуми увијек напишем - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, увијек напишем - за сјећање и памћење. Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године направљена највећа грешка у историји српског народа. Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. Само нису успјели Срби! Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године. Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ. А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци. Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци. БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила. Улазак српске војске у ослобођени Сплит 1918. године. Сасвим је, дакле, јасно да једино Срби никад нису сами себи створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи. Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења. Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао. Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини. Упропастио је СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ... Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе... Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну. Послије тога Срби се никада нису извукли из блата и скоро цијели двадесети вијек се може назвати раздобљем највећег српског страдања у нашем постојању и трајању на на просторима и вјетрометини балканске вукојебине. Никада се нисмо опаметили нити смо извукли било какве поуке и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана. ------------------------------------------------------- ПРИЛОГ Линк: Крфска декларација ------------------------------------------------------------------------------------ (Краљу Александру о Хрватима) – Ми се са њима нећемо усрећити ИЗВЕШТАЈ Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима (након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака и других места) Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала….. Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило. Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу. Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго. А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи". "Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.” Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића Краљ Карађорђевић није послушао славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА и српска трагедија се наставила и данас траје, нажалост!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ На почетку само сам претпостављао, а касније кад су прошле године, схватио сам да је за сваки успјех најважније да човјек побиједи самог себе и да побиједи своје слабости. То свако може и мора сам да уради! Наравно да је за тако нешто потребно велико одрицање, али најважнија је воља и настојање да се стреми ка зацртаном циљу. Пут ка том циљу мора бити реалан, а кад је он реалан, онда је и остварив. Свака имагинација или импровизација је само оспоравање сопствене самоинцијативности за успјехом и само је сметња за реализацију могућег остварења. Дакле, вољни моменат и одлучност су најважнији мотивациони фактори за постизање успјеха. Но, од нечега се треба кренути. Треба се од нечега започети, а кад се почне, онда се не смије одустати, јер резултати сваког успјеха су само ствар великог труда, воље, одрицања, упорности и наравно жеље за постизањем резултата. Ти резултати никад не долазе само због жеље, већ те реалне жеље треба и остваривати. Треба се за тако нешто борити. Најважнија борба је - побиједити самог себе! Касније на ред долазе и оне друге ствари, али оне се могу много лакше савладати. Такође, никад не треба одустајати на пола пута, јер ако се направи бар још неколико корака напријед и циљ ће се указати, биће сасвим близу. Но, тада треба уложити и додатне напоре и треба ићи само напријед и само напријед. Другог начина нема. Да има, онда све ово напријед о чему сам говорио не би имало никаквог смисла. Зато се само осмишљеним стварима може побиједити свака бесмисао. За почетак свако треба да побиједи своје предрасуде и да побиједи самог себе, а онда ће му бити много лакше да пређе и преостали дио пута и да стигне до жељеног циља. Кад се то деси, треба и предахнути, треба уживати у резултатима пређеног пута, а након тога, треба ићи и према другим животним циљевима и њиховим остварењима. Јер, само један је живот, а безброј је животних циљева пред сваким човјеком. Они људи који те циљеве и остваре значе и да уживају у животу. Они који у томе не успију, нажалост, неће никада имати другу шансу, а ни прилику. ЖИВОТ ЋЕ НА СВЕ СТАВИТИ ПЕЧАТ!

Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Много сам срео људи, многе од њих сам и упознао. Много прича смо испричали и ријетко која је почињала или се завршавала а да у њој није поменута љубав, неријетко и мржња. Велика је разлика између та два појма или боље речено – између та два стања; стања духа, толеранције и поштовања и с друге стране изопачености и мржње ... Ма колико сами себе оптерећивали ситним, па и оним крупним људским бригама, пословима и проблемима, увијек се негдје у подсвијести или свијести, негдје у дубини крије нека стара рана са тешким ожиљцима тегобног живота, али увијек или у вечини појаве се свјетлосне сјенке љубави која побјеђује сваку усамљеност и самоизолованост, па на крају крајева и тугу и тешке ране из прошлости. Није живот само музика, поезија, умјетност и свака друга божија благодет. Живот је и борба против усамљености и сваке врсте бола, страдања и патњи. Шта више, чак много пута, та бол и страдања нас чине узвишеним и ојачаним у способностима да осјећамо и да патимо. Чудноватно је, али и таква стања су природна само човјеку, па се и ту могу наћи и неке љепоте. Јер, за све се побринула природа, па тако и сунчан и лијеп дан мора се догодити након облака, кише и суморних тренутака. Сва та природна дешавања само се пресликавају у стварни живот живих бића и створења, од Господа Бога створених као баланс страдања и недокучиве љепоте проткане љубављу коју једино пружа живот. Дакле, од настанка свијета све је у равнотежи љепоте проживљених дана, коју лијепим чине управо они лоши и суморни дани људске свакодневице. Само живот омеђен сваком врстом љубави има смисла и он се одвија као садржај у посуди која је омеђена зидовима како би дала смисао оној празнини унутра. Сличне ствари и једино упоредиве су и са људским срцем које зна да воли. Јер и сама љепота је значајна само ако се може упоредити са оним лошим стварима и нељепотом. Љубав би требала бити круна живота сваког човјека, требала би бити звијезда водиља око које се врти читав свијет нашег битисања. Љубав би требала бити једини садржај свега онога што чинимо или не чинимо док живимо и постојимо на овоземаљком свијету. С љубављу и све за љубав Зато, живимо за љубав и с љубављу према ближњем свом, али и према другим људима. Сваки егоизам није ништа друго већ потпуна искључивост и деградација смисла људског постојања.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Валентин Инско наставља да бљује мржњу према Србима, а посебно према Србима у Републици Српској! Високи представник тзв. међународне заједнице у БиХ Валентин Инско је представник групације која испољава отворену мржњу према српском народу и Републици Српској. Он покушава да посљедњим трзајима продужи свој баснословно плаћени боравак у БиХ. Наиме, Инско има мјесечну плату око 25 хиљада евра и све друге плаћене трошкове боравка који су у рангу малобројних арапских шеика, царева и краљева. Но, то није проблем, јер они који имају пара за бацање нека га и плаћају. Међутим, спорни су и проблематични потези и изјаве које даје Валентин Инско, који се ухљебио више од осам година у БиХ. Наиме, он тјера у вјештачке сукобе Србе са моћним свјетским силама, чак и прије него што Трамп и званично преузме функцију предсједника САД. Срећа је да овакви Инскови урлици који подсећају на завијање паса рата немају никаквог утицаја на Србе ни у Републици Српској, а ни у Србији. Тако високи представник којег нико ни за шта не зарезује, између осталих глупости каже: "За међународну заједницу постоји само дејтонска Босна и Херцеговина и Република Српска која је добила свој легитимитет 21. новембра 1995. године у Дејтону. Ако бисмо почели славити 'празнике' као што је 9. јануар, онда би се неки могли досјетити и да се слави, рецимо, 10. април, дан када је основана Независна Држава Хрватска (НДХ). Мислим да то никоме не пада на памет и да треба гледати према будућности, а не према прошлости". Према његовим ријечима, "уколико се утврди да је током јучерашње прославе у Републици Српској дошло до кршења Устава и закона Босне и Херцеговине, на потезу је Тужилаштво БиХ које треба реаговати по службеној дужности", каже мржњом према Србима острашћени високо-ниски представних Валентин Ниско. Дакле, аустријски намјештеник у БиХ, величанствену прославу 25. година постојања Републике Српске пореди са фашистичком Независном државом Хрватском (НДХ), која је починила геноцид над Србима. Да постоји међународни суд и да постоји правда Инско би требао да одговара за најтеже увреде упућене слободарском српском народу. Ипак, Инску се мора одати признање, јер је знао да из БиХ узме све до чега је стигао, плата висока "до небеса" и живот на високој нози. Узимао је он само себи. Јер, његова девиза је – "кад сви бриселски 'намјештеници' узимају све и имају огромна примања и нико их не дира, е онда ћу и ја наставити и даље да узимам". Јер за самовољу високог представника нико не одговара, он никад и никоме. Али, на сву срећу, по нас, наравно, прошла су времена диктаторских владања високих прредставника у БиХ који су мијењали Устав, смјењивали највише функционере, наметали своје законе и били владари живота и смрти свих народа у Босни и Херцеговини и притом су увијек држали бошњачку страну. Сви знају да Инско и његови претходници своје никада никоме нису давали, па чак ни своју хемијску оловку коју су претходно од некога џаба узели. Додуше, све се окренуло наопако по високог представника којег више нико не узима за озбиљно, нити је било коме важно шта он ради, ако било шта и ради, а поготово је неважно шта трабуња. Продужени боравак тзв. високог представника у БиХ је апсурд апсурда. Нигдје у свијету не постоји држава по којој вршља човјек којег нико озбиљно не схвата, а који је толико плаћен. Али, Босна и Херцеговина је таква гдје се све дешава по стоти и по хиљадити пут, а много пута онако и успут. Сличних примјера нема у свијету. Како год да окренеш он се питао за све, па и ко ће, а ко неће бити нормалан?! По само њему знаним критеријима сви су били ненормални ако је он тако мислио и одлучио. Има ту свега и свачега. Он је многе оставио без игдје ичега. Знао је он како се то ради и како се најбоље и најбрже узима и то само себи, као што је знао или је само мислио да зна. Ето, тако је недавно, дакле прије ове скандалозне изјаве, покушавао да упозори и прву даму Америке Меланију Трамп, поријеклом Словенку, на наводну агресију бивше ЈНА /коју Инско подразумјева искључиво српском војском/. И шта рећи на крају? На велику и сигурно непреболну жалост Валентина Инска нико га више не слуша, јер се од самог почетка лажно представљао као високи представник тзв. међународне заједнице. Само заборавља да без Русије, Кине, Индије и много других држава нема ни међународне заједнице.

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Има ли нас још увијек тамо, гдје нас више никад неће бити! На данашњи дан ... Некад давно ... Давно је то било! Данас је у Новом Сарајеву /Федерација БиХ/ на велики православни празник, своју крсну славу прославио је и Храм Светог Преображења Господњег. -------------------------- Некада су у самом центру Сарајева одзвањали звуци српских пјесама и игара у порти Храма, али и на главној улици. НЕКАД БИЛО. Прије 80 и више година у центру Сарајева уз десетине хиљада присутних Срба, углавном обучених у националне ношње - СЛАВИЛО СЕ. На слици лијево у горњем дијелу види се постројена краљева војска у част и у славу прославе Светог Преображења Господњег. Били су то празници српског саборовања уз једну од три српске светиње у Сарајеву. Кажем једну од три, јер толико је било српских цркава у Сарајеву и прије посљедњег рата, а толико их је и данас. У предратном Сарајеву /1992. г./ било је 78 џамија, четири католичке и три православне цркве и једна јеврејска синагога. Данас у Сарајевском кантону /десет општина предратне Скупштине града Сарајева/ има преко 220 џамија. Вјерски објекти и богомоље граде се тамо гдје има вјерујућег народа и граде их они народи који ту и живе. Данас у Сарајеву живи свега неколико хиљада од скоро 160 хиљада предратних Срба. Дакле, у Сарајеву скоро да и нема више Срба. То се најбоље може видјети управо данас, и опет, код храма Светог Преображења Господњег. Наиме, данас се окупи једва пар стотина Срба и то највећи број их дође из Републике Српске: из Источног Новог Сарајева, из Источне Илиџе, са Пала и околних мјеста у Републици Српској. А некад, дакле прије прошлог рата окупљало се и преко 20-30 хиљада Срба. Био сам један међу ријетким Србима који је из Републике Српске одмах по завршетку рата поново одлазио у Свети храм Преображења Господњег. Вратила су ми се сјећања из времена кад ме на данашњи дан још као дијете водила мајка на велико славље код наше Свете цркве. Након завршетка рата двије године сам узимао микрофон и пјевао на радост малог броја присутних Срба. Одјекивале су пјесаме: "Под Игманом село што је" и "Бања Луко и та твоја села", "Београдски мали пијац" итд. Међутим, остале су само успомене на те предратне дане и на нашу радост у Сарајеву, данас тужном граду, граду скоро без Срба. Тако ће остати и у наредним вијековима. О тим прошлим временима можда ће неко некада да прича, али и то ће бити ријеткост. Укратко, само ћу да подсјетим да су пописом становништва из 1971. додине Срби чинили већину становништва у Сарајеву, уосталом као и у цијелој Босни и Херцеговини. Можда ће некад неки историчар или хроничар времена негдје записати да су прије у Сарајеву живјели и Срби, у Сарајеву граду који је прије посљедњег рата, послије Београда, био други град у бившој Југославији по броју Срба. Данас их је остало толико мало да су само на нивоу статистичке грешке у односу на Бошњаке који чине преко 95 одсто становника федералног Сарајева. Данас умјесто велике свечаности тужна слика. И оно што је најгоре, више не постоји ни минумум могућности за неко евентуално "преображење" и промјену садашње етничке слике Сарајева, града у којем су и данас јаке полицијске снаге Кантона Сарајево обезбјеђивале и оно мало Срба који су дошли на молитву и на вишечасовну прославу нашег православног празника, крсне славе и имена Светог храма. И оно мало Срба што се окупило моћи ће само да кажу да су били код Светог храма и да су се поново вратили у Републику Српску. ЗБОГОМ Сарајево!

Написао: Славко Јовичић Славуј У славу и част српских јунака и Видовдана Љета Господњег, 28. јуна 2017. године. -------------------------- Пламен упаљених свијећа нек' обасја земљу и Свето српско Косово. Нек' стигне на небо до душа свих српских јунака и Светог цара Лазара, што својом чашћу и јунаштвом исписаше славну вјековну српску историју. Молитвама васколиког српског рода, помолимо се светим апостолима и Драгом Господу Богу што у Царству небеском плету коло радости за нас грешне на земљи. Сваки пламен прислужене свијеће нек' освијетли врата небеског раја за све упокојене душе видовданског страдања и погрома нашег постојања, који над српским родом непријатељи учинише, али који нас никада не сломише. Колијевку нашег рађања и постојања морамо вјечно чувати, јер ни злотвори неће вјечно трајати. Не може се изгубити оно што није њихово, а ми никада не смијемо заборавити оно што је наше. А наш је Видовдан. Видовдан мора да нас уједини, оплемени и стално подсјећа на сабор свесрпског васкрснућа у суманутом времену пролазника и цивилизацијских штеточина опасних за опстанак цијелог човјечанства. Зато Господе Боже, обасјај и отвори небеска врата и помилуј све српске душе у свом Царству небеском. На многаја љета и у вијекове вијекова. АМИН! ----------------

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Ниједан тањир се неће напунити од туђих гладних погледа, јер ако си гладан онда имаш само једну жељу – да се наједеш. То је ваљда логика гладног човјека, а логика је пут истине. То није логика наших владара, истих ових што нас убрзано вуку у посрнулу Европу, што нам настоје промијенити свијест о наводним пријатељима. Тјерају нас да заволимо и оне који нам никада нису били пријатељи, а таквих има много у свијету. Ипак, у свом антисрпсту предњаче Американци, Енглези и 95 одсто Бриселске булументе. Зар неко нормалан мисли да је могућа било каква Европа без Русије. Е па није. Еврофанатици би и Богу да промијене име и да га безименог протјерају из свијести вјерника. О томе највише говоре атеисти, које нико не дира нити их осуђује због безбожничке орјентације, али зато они настоје да уређују свијет по својим узусима, хулећи тако на вјеру, а највише на православље. Понашају се као да свијет, па и Европа само од њих зависе. Настоје да нас натјерају да пјевамо “Оду радости” о изопаченој Европи која уништава све цивилизацијске вриједности, промовишући тако све пошасти које они зову напретком цивилизације у ери тзв. модернистичког напретка свијета. Пјевали би ми, али како кад нам се више плаче. Јер, само сит човјек може да пјева. Сити јесмо свих ових великих и малих, "наших или њихових", сасвим је свеједно. Сви су наши, али и њихови и сви су ту, увијек близу, на дохват руке. Од свуда искачу. Свуда влада нека чудна сила. Ја се као дрзнуо да се нешто успротивим олигархији, кад они сви против мене. Навалили на моја слабашна леђа. Или само тако ја мислим и не схватам да они све раде у моју, тј. нашу корист. Ријешили они да нам побољшају стандард. Тако кажу. А све је супротно. Тачније, они су само ту због себе и све чине да се побољша њихов, ионако луксузни стандард који превазилази просјечни стандард у којем живи народ. А народ најбоље зна како живи. И ту настају проблеми. Одакле да нађу финансијску ињекцију за њихове од сталног сједења усукане кукове. У ту причу најлакше им је да укључе и нас. Па рецимо, подигну тако акцизе за гориво. И ту нам кажу да је то за добро свих нас. Још сам у дилеми јер не знам како то да схватим - као добротворну или више као хуманитарну акцију. Ипак сам схватио да чиним добро дјело. Јер кад дајем неком онда знам да ће свима бити боље. Као неосоцијализам. Љепота, рај на земљи. Али, народ кука, а кад народ кука, онда то није добро. Не слаже се народ ни са микро, а ни са макро економским мјерама, а ни са новим светским поретком, јер све то кошта много. И поред свега, има ту нешто и “корисно” што нас дефинитивно приближава развијеном свијету. Свима је одавно познато да постоје лобистичке фирме, које све раде за паре да би политичари које смо ми изабрали што мање радили. Кажу да можеш да затражиш да све за тебе лобисти ураде, само платиш услуге и готово. Они ти излобирају да ријешиш многе државне проблеме. Никог од њих не занима то што ми немамо државе. Њима су важне само паре. А коме то нису важне? Е, па сад ти види како се живи у Европи и то не само у Европској унији, већ и у свијету. Јер, нико ти ништа неће дати џабе, ако ти претходно пет и више пута не узме џабе. А они најбоље знају како се узима џабе, па ти онда од узетог дају по неку цркавицу да би ти нашао разлога да им се захвалиш што су ти бар нешто дали од оног што су ти раније узели, свеједно да ли су ти узели или отели. Они само знају за силу и моћ, а сила и моћ су све. На њима се одржава свијет. Сад ми дође да пишем неком важном и да му кажем како се трасира пут ка Европи без заобилазница. Ипак, знам да то не вриједи. Одустајем, тако је боље. Гледаћу своја посла и у свој тањир, па био он до пола пун или до пола празан.

ПИШЕ. Славко Јовичић Славуј 25 година од догађаја у Сребреници из јула 1995. Највећи интерес Срба био је и остао - да се утврди права истина о свим ратним дешавањима у, и око Сребренице. Комисија Владе Републике Српске (РС) за испитивање страдања муслимана у Сребреници чије је оснивање наметнуо бивши високи представник у БиХ, апсолутни диктатор и господар живота свих грађана и цјелокупне имовине у БиХ Педи Ешдаун, дошла је до података, али никад тачних, већ до броја оних које су муслимани пријавили као нестале и страдале у Сребреници. Но, сви ти нестали ни у којем случају не могу бити подведени под ’’жртве српских злочина’’. Јер, кад би се прихватила настојања Бошњака да сви ти нестали као жртве злочина буду ’’фактурисани’’ српској страни, онда би то била не само лаж, већ и ноторна глупост. Заправо, онда би Сребреница била једини град на планети у којем за скоро четири године рата нико није умро природном смрћу или од болести. Била би то невјероватна ствар гдје нико као војник са пушком у руци није изгубио живот или да нико није умро од посљедица рањавања у ратним сукобима исл. Дакле, Комисија "Владе Републике Српске" /Ешдаунова комисија/ за утврђивање броја несталих у Сребреници није имала мандат да истражује и да утврди околности под којима је било који појединац страдао. Мандат и задатак комисији је одредио високи представник и како рекох, бритснска вуцибатина и диктатор Педи Ешдаун. А кључ свега је - утврдити околности на који начин је сваки појединац изгубио живот. Међутим, то никада није урађено, па самим тиме није ни утврђено шта се заправо десило у Сребреници. Сребреница Потпуно је јасно да није било могуће утврдити ко су заиста стварне жртве злочина, а ко су лица која су страдала на неки од многих других начина. Друго, постоје докази који су потврђени из више извора, а који указују да је више стотина муслиманских војника са пушком и оружјем, пробијајући се из Сребренице према Тузли у међусобним муслиманским обрачунима и у сукобима са Војском РС изгубило животе. Дакле, према свим међународним стандардима и конвенцијама ти и на такав начин страдали муслимански војници били су легитимни војни циљеви. Надаље, постоје докази да су на десетине наводно страдалих и пописаних имена на споменику у Поточарима живи и да живе широм планете као избјегла лица. Уосталом, не може се крвави рат у БиХ који је, како рекох, трајао скоро четири године свести само на неколико дана сребреничке трагедије. Има ту и низ других питања која се морају до краја разјаснити због будућности и историје свих народа на просторима БиХ. Заправо, како је могуће да муслимани воде оружани рат из Сребренице кад је наводно Сребреница била ’’демилитаризована’’ зона (сиц!). Наравно, да ми не пада на памет да кажем да у Сребреници није било злочина почињених над муслиманима. Таман посла. Нажалост, појединци из српског народа починили су злочине над муслиманима у Сребреници, али тај број сигурно није ни приближан чак ни једној половини од броја преко 8000. како то муслимани приказују. Но, поставља се безброј питања на која нема одговора, али истина никога не интересује. Па тако, нема ни одговора на питање - ко је на подручју Подриња, Братунца и Сребренице поубијао 3.267 именом и презименом евидентираних српских жртава. Дакле, прије јула 1995. године, десила се и српска "Сребреница" и српско страдање. Никада ниједна институција није се озбиљно и свеобухватно бавила расвјетљавањем чињеница везаних за злочине почињене над муслиманима у Сребреници који никако не могу бити издвојено посматрани од злочина које су злочиначке фаланге Насера Орића починиле над Србима још 1992. и 1993. године, када је спаљено и потпуно уништено 56 српских села и насеља и када је на том подручју звјерски ликвидирано 3.267 Срба. Због свега реченог, управо је највећи српски интерес да се потпуно демистификују сви догађаји око Сребренице и да се дође до истине, односно да се расвијетле све чињенице и да се одговори на питање - шта се заправо догодило на том подручју. Мора се утврдити ко су заиста недужне жртве и на муслиманској, али и на српској страни: ко су појединци из реда и муслимана и Срба који су починиоци злочина над једним и над другим народом. Јер, појединци из свих зараћених народа су чинили злочине над припадницима из реда оних других народа.

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Као и сваки добар српски домаћин пожељећу вам добар дан, наравно уз подневну кафу. Прође и 1. април, а ми још увијек не знамо ко се и даље шали, а нити ко се уозбиљио. Или боље речено, не зна се је ли дошло вријеме за максималну озбиљност или је ипак многима и даље стало до шала и смијеха. Мудровање би требало да буде скуп свих тема које се свакоднево нуде и које се налазе на "менију" сваког човјека, па ко воли нек' и изволи. Ипак, мислим да се тешко одлучити за неку посебност, јер живимо у времену када је све актуелно и ништа није важно, а опет све нам је толико познато (све што се дешава око нас), па би стога било просто непристојно да о свему не дамо и неко наше виђење и гледање на стварност. Додуше, то зависи из којег угла гледамо исте или сличне ствари и зависи од наше перцепције и умијећа могућег, поготово у разним сферама и областима живота, које нам се на почетку чине недодирљивим и немогућим. На том путу тражења рјешења и тумарања и тамо и 'вамо, ми се увијек "укопамо" у простор ограничених домета и ту се ушанчимо у свакодневну стерилност и битишемо у летаргији безнађа. Поставља се питање - до када? Одговор је - до унедоглед! Међутим, тако не би требало да буде. Јер мора се даље и мора се само напријед, мада је пут непознат и препун изазова. А кад то није било у историји човјечанства? Било је увијек и биће заувијек. Крећемо ... Идемо даље ... Идемо само напријед!

НАПОМЕНА: ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА - ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ, А ПОГОТОВО ПАМЕТИ - НИСИ НАУЧИЛА! /Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/ --------------------------- Из СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ ЉУДСКИХ СУДБИНА! Славни командант одбране Београда Драгутин П. Гавриловић умро је 19. јула 1945. године у Београду У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету. А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда: – Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд! Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”. ------------------------------------------ Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије. Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети. Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца. У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива. У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда. Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора. Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима. Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут. Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима. Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима. Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја. Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији. Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука. Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“. И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин! Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема. ---------------------------------------- Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд. Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама). На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли. Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг! Умро је 19. јула 1945. године. Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду. Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор. Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј Без било какве носталгије о данашњем дану, односно 29. новембру, некадашњем Дану Републике бивше и више непостојеће СФР Југославије Некад било. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији неизљечиви носталгичари. Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина. Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу. Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"! Има људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици: "Добро је, не пуца се и нема рата”! Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима. Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Туга и неспокој убијају и оне живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије. Само још инстикт и људска нада осјећају да њихове душе лебде изнад нас живих. Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад и она се више никад не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа. И превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке. Сам Драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања. И тако, нестала је бивша и на силу склепана заједничка држава, али су остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише страдања сопственог народа оплакују Срби.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ СВЕ ДОК БУДЕ ЖЕНА - БИЋЕ И ПРАЗНИКА! Данас је Дан жена. Требале су године и године да прођу, па да сазнам шта значи тај дан и зашто се уопште и слави? Мада сам и прије поласка у основну школу знао да тај дан требам нешто да купим и да поклоним мајци и старијој сестри која ме и научила шта је моја обавеза и како да честитам Дан жена. А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Претходно смо врло брзо прикупљали паре, јер од сваког ученика радио је барем отац. А сви у разреду су имали живе родитеље, хвала Богу. Елем, кад би прикупили новац цијели разред би одлазио у најближу и у најбољу продавницу. Ту би сви заједно бирали поклон за нашу учитељицу. Прве године, дакле док смо ишли у први разред не знам шта смо купили учитељици. Заборавио сам. Знам да је свако од нас ученика доносио цвијеће од своје куће, јер није било цвјећара као данас на сваком ћошку. Цвијеће би углавном доносили у саксијама које су наше мајке чувале у кућама да се цвијеће не смрзне од зиме! Друге године у другом разреду драгој учитељици опет смо купили неки поклон. Сви смо, онако колективно отишли да бирамо поклон. Чуј да бирамо? Нисмо имали појма шта да бирамо, а још мање шта да изаберемо. Трговци су нам углавном помагали. Купили смо украсну вазну за цвијеће. Након куповине знам да нам је остало доста непотрошених пара. Остало нам је таман толико да смо могли отићи у сластичарну коју је држао неки Шиптар. Нисмо могли сви одједном да уђемо, па смо се подијелили по групама. У трећем разреду учитељицу смо обрадовали са златним прстеном, јер смо сакупили много више пара и могли смо да купимо вриједнији поклон. У четвртом разреду основне школе нашој учитељици смо купили златни ланчић. Јер свакако на крају школске године од ње смо се и опростили . У старијим разредима не знам како, а ни због чега, разредници су нам били мушкарци. Нисмо се баш пуно ни трудили па да женама које су нам предавале друге предмете купујемо поклоне. У осмом разреду као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања иако нам она није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је да предаје у нашу школу. О боже мој! И сад мислим да никада у животу нисам видио љепшу дјевојку-жену и оваквог, каквог ме је само Драги Бог створио, врло брзо сам се заљубио (!) у наставницу. Боље би било да су ме тада избацили из школе, мада сам увијек био одличан ученик него што сам се заљубио у наставницу. Често бих послије наставе остајао и наравно кришом пратио гдје се креће моја наставница, "моја љубав" у сновима?! Једног несрећног дана сви моји снови и сва сањарења су се срушили као кула од карата. Своју прелијепу наставницу видио сам како загљена шета са момком. Мислио сам да ћу умријети од муке. Прошло је доста година и таман кад сам завршио средњу школу ни сад не знам да објасним како, али срео сам своју бившу наставницу. Заправо, она ме са пар метара "прозвала" као некада у учионици - презименом. Стао сам као укопан, али тада сам имао много више самопоуздања у себи и био сам више него храбар, па сам наставницу позвао на кафу. Сједили смо дуго, дуго и кад ми је рекла да се удала, па развела од оног "њеног" /ух како сам само мрзио тог човјека/ нисам знао шта да јој кажем. Али смогао сам снаге да јој испричам све моје патње из осмог разреда основне школе и да јој кажем да сам за њом био луд. Све даље није важно, јер како сам одрастао тако сам постајао и паметнији, али никад довољно паметан да неке ствари схватим нити да их поредам онако по некој важности! Свим женама срећан 8. март - Дан жена!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ДУБИНА И ВИСИНА, БЕЗ ШИРИНЕ И ДУЖИНЕ Покушавам погледом да пробијем дубину, али не иде, не иде то. Неистражена дубина и висина ме привлаче, али шта то вриједи кад не могу ни доле, а ни горе. Доле ми се никако не иде, а горе? Е па летио бих, али немам крила. Тишина је и доле и горе. Радо бих или најрадије бих покушао да опишем тишину? Али како? Ни то ми не полази за руком. Било шта да урадим морао бих прво да ућутим, али једноставно ни то не знам. Да се не схвати погрешно – не причам ни сам са собом, јер никада и нисам сам. Увијек има неко поред мене и неко ко је са мном. Јер, човјек је друштвено, а не самоизоловано биће. Још мање треба бити отуђено биће. Шутњом се ништа не може казати! Јер, неке ствари без појашњења ионако се не разумију, па и кад се изговоре. Јер, како било ко може да зна шта неко други мисли, ако шути!? Не, не зна. И ко год каже да зна, па био то он или била она, они лажу! Таквим стварима и појавама људи су престали и да се чуде. Остају питања – да ли је то нормално? Да ли је то стварно? Свака шутња је застрашујућа и нико не би требао да дозволи да га шутња загрли и да га држи окованог у неприродном стању. Јер људи не смију бити само посматрачи као у некој позоришној представи гдје се тражи тишина. Не, нећу више ни да покушавам да пишем и да било шта објашњавам. Шта да објасним? Ништа. Али нећу ни да ћутим. Одох и кога првог сретнем, ма има да вриснем и то то толико гласно да ме сви чују, јер нећу да шутим!

Јулија-Јулкеа Хлапец Ђорђевић, рођена је 1882. године Бечеју, тадашња Угарска. Докторирала је са само 24 године на Филозофском факултету у Бечу. Њена докторска теза објављена је 1908. у Летопису Матице српске. Током Првог светског рата водила је дневник у Бечу, а те белешке под именом „Цртице из прошлости Аустроугарске“ објављене су у Београду 1922. у издању Геце Кона. После рата живела је у Чешкој, у земљи свог супруга и посветила се књижевности и јачању покрета за женска права. Најпознатији Јулијин роман је “Једно дописивање”. Докторирала са само 24 године, говорила пет језика У Јулијиним биографским подацима наводи се да је била врхунска интелектуалка и једна од најобразованијих жена прве половине 20. века. Говорила је енглески, немачки, француски, мађарски и чешки. О приватном животу Јулке Хлапец-Ђорђевић нема много података, а поред информација о школовању, познато је да се удала за чешког официра Здењка Хлапеца, да је имала две ћерке и да је након удаје живела у Чешкој. Добро је упознала и била је упућена на чешку културу и књижевност, те је учествовала у одржавању и неговању чешко-југословенских односа, преводила је са чешког и на чешки, и објављивала критичке радове о чешкој литератури. Након изузетне јавне активности, током тридесетих година 20. века, по завршетку Другог светског рата, Јулка Хлапец Ђорђевић престаје да објављује радове, и нема података како је живела када је и у земљи њеног супруга промењена власт. Није познато чиме се бавила последњих деценија свога живота, такође, није позната ни судбина њене заоставштине. Оно што је добро познато у Јулијином раду, јесте њена јасна феминистичка мисао. Међу првим женама у Европи је теоријски и научно утемељено говорила о положају жене у друштву , праву на рад и јавно деловање жене кроз историју. Такав контекст њене теоријске делатности у европским оквирима, кажу, спада у први талас феминизма, а када је реч о српском феминизму, Јулија заједно са Ксенијом Атанасијевић, припада групи интелектуалки, која отворено пише и говори о праву жена на образовање, захтевима за корениту промену породичних односа, о женским политичким правима и слободама. Прва жена доктор филозофије у Аустроугарској Иако је готово читав живот провела у иностранству, Јулка је активно учествовала у културном животу свога народа. Сарађивала је са низом листова и књижевних часописа као што су Српски књижевни гласник, Летопис Матице српске, “Женски покрет”, “Женски свет”, “Живот и рад”. Поред тога, ова жена необичне друштвене промишљености, појављује се и као иницијатор многих женских удружења у Србији. Њену феминистичку и, посебно хуманистичку, интелектуалну и животну позицију показује жеља да жена „после вековне чамотиње у мраку, обесхрабрена комплексом ниже вредности, ступи у људско друштво као самостално, равноправно биће, свесно свог људског достојанства”. Јасно је увиђала да главни узрок „тужне судбине женскиња” почива у њиховој интелектуалној заосталости и материјалној зависности. Јулија Хлапец Ђорђевић је ауторка, између осталог, двотомног научног дела „Студије и есеји о феминизму”. Докторирајући у Бечу, на филозофском факултету 1906. ова Српкиња је у исто време постала прва жена доктор филозофије у Аустро-Угарској. У свом роману Једно дописивање, Јулка Хлапец Ђорђевић пише о нужном осећању спутаности које су жене у првој половини 20. века осећале и које је чинило да већина њих буде дубоко несрећна: Изгледа да је за сада једној интелектуално развијеној и свог човечанског достојанства свесној жени врло тешко доћи до друштвене равнотеже, а камоли среће. Спутана обавезама и предрасудама, стиснута у калупе, готове за испијене мученице или нацифране лутке, њихова силна индивидуалност наилази свуда на препреке и неразумевање. Вида Адела Милчиновић, др Ксенија Атанасијевић, Исидора Секулић ... Умрла је 1969. године у Чешкој.

Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

ИСТИНА и контраверзе о непостојећем Дану љубави! пише: Славко Јовичић Славуј Срби, а посебно је то карактеристично у Србији се сваке године на дан 14. фебруара дијеле на "трифуновце" и "валентиновце". Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње побиједи љубав. Талас "валентиноваца" запљуснуо је српски народ деведесетих година прошлог вијека. А, посљедњих година Срби се баш око 14. фебруара подијеле на "трифуновце" и "валентиновце" - оне који прате западњачки тренд празновања и друге који инсистирају да је то прастари дан Светог Трифуна, заштитника вина и виноградара. Ова два свеца, осим што се помињу истог дана, и то по два различита календара, немају везе један са другим. - Свети Трифун заштитник је виноградара и вина и крсна слава многих Срба. Треба знати да у православном календару нема свеца који штити љубав. Љубав је Бог! Светог Валентина славе католици и свакога ко то слави треба оставити на миру и његово право треба поштовати. И, код католика није из саме цркве проистекло слављење љубави на тај дан. То се више раширило у народу. Легенда каже да је свети Валентин венчавао војнике кришом, иако је то римски цар Клаудије Други строго забранио, пошто је то, наводно, смањивало њихову ратничку моћ. Зато му је на овај дан 269. године одрубио главу. Иако има православних вјерника који прослављају дан љубави, Српска православна црква не гледа на то са осудом или критиком. Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње заштити љубав. Свети Трифун је опет светачки ореол добио 250. године, када је убијен, јер није хтио да се одрекне Христа. У житију овог мученика, који се родио у Кампсади у Малој Азији, пише да је имао исцјелитељски дар и да је истјерао зао дух из ћерке римског цара Гордија. Све царске дарове раздијелио је сиротињи и наставио да у свом селу чува гуске. ОБРИСАН ВАЛЕНТИН! ДОК су Срби за Светог Валентина махом чули тек посљедњих деценија, Католичка црква га је још прије пола вијека избрисала са листе светаца чији дан се светкује. Разлог је био практичан - да се смањи број дана који се празнују. А, Валентин је и даље остао светац у њиховом календару.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Срби имају велику шансу да опстану ако се још више приближе браћи Русима и провјереним пријатељима Кинезима који нас никада нису бомбардовали и ни педаљ државе нам нису отели. НАТО злочинци предвођени Америма су након Другог свјетског рата извршили агресију и разорили 37 суверених држава и широм свијета су убили преко 20 милиона недужних људи, а Србима су отели наше Косово и Метохију, разорили СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ и оставили нам за вијекове вијекова осиромашени уранијум да нас убија. Амерички имперјализам и непријатељство против Срба еклатантно је доказано отимањем наше колијевке рађања, постојања и опстанка Косова и Метохије из састава Србије. Амери, НАТО и бриселска антисрпска камарила су на тај начин на балкану створили другу шиптарску државу. Све више је држава у свијету које то увиђају, чак су међу њима и чланице злочиначког НАТО савеза као што је италијански парламент који је прије пар дана усвојио резолуцију о масовном оболијевању њихових војника од осиромашеног уранијума и то само оних који су боравили на Косову и Метохији. Довољно је само знати да су Хашки суд основали Амери подржани НАТО злочинцима и да је трибунал, уз новац из УН, финансиран и донацијама Рокфелера, Сороша, арапских земаља, као и из “црних канала”. Потрошено је скоро три милијарде долара само за пресуде Србимa. Уз огромне зараде у трибуналу, тужиоци и судије нису били имуни ни на мито. Јер, како је могуће објаснити чињеницу да је некадашњи замјеник главног тужиоца и крволок Џефри Најс данас главни адвокат у одбрани шиптарских терориста који су починили стравичне злочине над Србима на Косову и Метохији. Судије, тужиоци, истражитељи, савјетници, преводиоци, аналитичари, секретари… – хашка администрација коштала је грађане свијета двије и по милијарде долара! Администрација у трибуналу у једном времену бројала је 1.238 запослених из 84 земље. Толико новца су, према званичним извјештајима, издвојиле Уједињене нације. Било је, међутим, и обиља донација у новцу и разним другим врстама помоћи, углавном од стране Амера и других српских непријатеља. Да нам ништа нису помогли, а јесу - СРБИ вјећно требају да буду захвални браћи РУСИМА што су ветом у Савјету безбједности Уједињених нација спријечили да СРБИЈА за вијек вијекова буде проглашена геноцидном државом, а СРБИ геноцидним народом. То треба да буде највећа захвалност СРБА браћи Русима и ПУТИНУ! Ниједан СРБИН ово не смије да заборави, јер ово нема цијену. На сву срећу, огромна већина Срба и не помишља да се придружи злочиначкој НАТО Алијанси. Хајд' у здравље!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 6. новембра 1918. године. Побједничка армија којом је командовао славни војвода Степа Степановић, јунак из многих битака у Првом свјетском рату славодобитно и побједнички је умарширала у Сарајево. Прослављени војвода СТЕПА СТЕПАНОВИЋ Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји Прослављени војсковођа и војвода очекивао је борбе већ на Дрини, али непријатељске формације су бјежале пред јуришним јединицама српске војске. Српски војници су се брзо приближавали граду у ком су послије убиства престолонасљедника-туђина Фердинанда на Видовдан 1914. године почео Први свјетски рат. Народ Сарајева, углавном и већински сарајевски Срби са великом љубављу су дочекали српске ослободиоце. Био је то спас за Србе који су били велика већина становника у Сарајеву. Одушевљење Срба је било тријумфално. Тако нешто до тог времена Сарајево није запамтило. Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима пожелио братску и срдачну добродошлицу. Мара Љубибратић је славном војводи подарила ловоров вијенац. Остало је записано њено сјећање на тај тренутак и на српско славље у Сарајеву. "Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вијенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом хероју и да својим очима види Слободу. Када је видјела Војводу, једна угледна муслиманка огрнула га је дивном старинском махрамом и у свом поздравном говору замолила је Војводу да узме и њих у заштиту. Војвода јој је одговорио да ће сви грађани без разлике у вјери уживати иста права и слободу", говорила је пресрећна Мара Љубибратић. Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа. Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга". "Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа", рекао је тада Чаушевић, реис улема Исламске заједнице у БиХ. Улазак српске Друге армије на челу са славним Војводом Степом Степановићем у ослобођено Сарајево, 6. новембра 1918. године. Сам војвода Степа није дозвољавао насиља и освете. Живио је у скромном стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне природе, када је почетком 1920. послије обављене дужности напуштао Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намјеравале да му приреде. Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу. На годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посјетила је војводу Степу у његовој кући у Чачку гдје је проводио пензионерске дане, живећи у улици која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Додијелили су му диплому са звањем почасног грађанина Сарајева. Славни војвода и ослободилац Сарајева се са великом учтивости захвалио и одговорио: "Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак". Био је усхићен и дирнут. "Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!", рекао је на крају. Када је славни војвода умро 1929. године, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Стигле су и десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја. Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца на сахрани изговорио: "Ми се још врло добро сјећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вјечне куће. Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје вијека и свијета. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће". Саучешће је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе. Начелник Селманагић из Сребренице је написао: "Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе вијеће општине закључило је да вам изјави наше искрено саучешће". Прохујале су деценије и Миљацком је протекло много воде, Миљацком која извире на Палама. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе још један крвави Други светски рат у којем су опет Срби трагично страдали. Дошао је нови друштвени поредак са побједом Јосипа Броза. И Србима и муслиманима, а и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство и јединство се градило по цијену ћутања и заборава. И тако је трајало све до деведесетих година прошлог вијека. Сила није Бога молила, каже народна пословица. А онда су стигле деведесете године прошлог вијека, дошла је и 1992. година. Срби у Босни и Херцеговини су били уљуљкани сулудим Брозовим братством и јединством. Сви српски непријатељи су преко ноћи настојали да затру славну српску прошлост у искривљеном сопственом идентитету неких других народа. Сарајево и некадашња најдужа Улица Војводе Степе Степановића Кокарда војводе Степе била је у то доба за сарајевске муслимане аветињски знак, као и шајкача коју су српски ослободиоци 1918. носили на главама. У посљедњеем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска постала је Југословенска народна армија, што је била највећа српска заблуда. Мит о етици, чојству и свијетлом оружју из минулих ратова већ на почетку је осуђена од српских непријатеља. Када је убијен српски сват Гардовић на Башчаршији, није требало да прође много времена па да Сарајево захвати незаустављиви ратни пожар. Данас, у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сарајево више није исти град. Ослободилачка 1918. више није ослободилачка, добри обичаји су заборављени: Нема више братства и јединства. Сарајево је град српског страдања и незапамћеног егзодуса из којег је у фебруарским и мартовским хладноћама 1996. године град напустило више од 150 хиљада сарајевских Срба. Биле су то непрегледне колоне ратом обогаљењних, али истовремено и поносних Срба који су одлазили са кесама у рукама у непознато, на пут без повратка. Са собом су носили и тек ексхумиране мртве претке. Не постоје више проходни мостови који би поново спојили долазеће генерације. Ти мостови су остали само у пјесми Халида Бешлића и његове копије Ивице Дачића. Српска омладина скоро ништа не зна ко су јој били ђедови и гдје су војевали. Сулудо би онда било очекивати да млади Бошњаци уопште знају да су у Сарајеву постојале двије најдуже улице - Улица Војводе Степе Степановића и Улица Војводе Радомира Путника. О Гаврилу Принципу и Мосту са његовим именом преко Миљацке наравно да не знају ништа. А и што би знали кад су данас Срби у Сарајеву на нивоу статистичке грешке. Све је нестало. Али на дипломи почасног грађанина Сарајева урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска вијећница и Принципов мост. Бошњаци и Сарајево се данас више не сјећају Војводе Степе нити шта о њему знају. Питање је само колико о њему знају и Срби. Историја никад Србе ничему није научила и остаће велика глупост да је "историја учитељица живота"!

31. децембра 1931. године у Прокупљу је рођен велики српски умјетник Божидар Боки Милошевић - кларинетиста, солиста Београдске филхармоније, умјетнички руководилац Великог народног оркестра Радио-телевизије Београд

СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ На мјесном гробљу у Дрињачи код Зворника служен је данас помен, прислужене свијеће и положени вијенци на споменик Слободану Стојановићу, дванаестогодишњем дјечаку кога је прије 28 година у зворничком насељу Каменица на звјерски начин убила Елфета Весели, припадник такозване Армије БиХ. Убиство Слободан Јовановића у свом родном мјесту Каменица код Зворника свиреп злочин који је починила жена у униформи такозване Армије БиХ. Слободан је након заробљавања био око мјесец дана у тој злогласној јединици у којој је била Елфета Весели, која га је на крају заклала, након чега су из пишоља испаљена два метка у његову главу. Несумњиво да је дијете мучено и убијено на начин који не може здрав разум ни прихватити нити разумијети. Уз сјећање на жртву Слободана, треба се стално сјећати страдања дјеце широм Подриња и Републике Српске, свих убијених војника, војсковођа и цивила који су дали животе и уткали их у темеље Републике Српске, стварајући отаџбину у којој сви слободно могу да живе без обзира на вјерску и националну и било коју припадност. Према прикупљеним подацима у Подрињу у протеком рату страдало је више од петнаесторо дјеце. Слободан Стојановић убијен у највећим мукама, свирепо је мучен, подносећи највећу жртву постао је симбол страдања све страдале дјеце у Подрињу и у одбрамбено-отаџбинском рату. Морамо памтити данашњи датум, Слободаново име и његову жртву, не само реда ради, него и ради "наше дјеце и нас самих да се никада више ништа слично никоме не би догодило. Морамо у искрено чврстој вјери да обиљежавао данашњи дан, да сви људи сазнају какав се злочин десио, какву је жртву Слободан поднио, не смијемо заборавити ни његову, али ни жртве свих невино страдалих, без обзира да ли су дјеца, цивили или војници. Према налазима потолога Зорана Станковића, дијете је свирепо убијено, био му је пререзан стомак у облику крста, а биле су видне повреде главе. Дјечак Слободан Стојановић се 27. јула 1992. године, када је са родитељима избјегао из Каменице, вратио у село да доведе пса који је остао везан у кућном дворишту, али се више никада није вратио. Распитујући се за судбину сина, отац Илија је сазнао од више муслимана да је дијете убијено и да га је убила Елфета Весели звана "Косовка", кћерка Рахмана шумара који је живио прије рата у власеничком насељу Пискавице. Илија је сина пронашао 16. јуна 1993. године у засеоку Бајрићи, у Новом Селу, у јами, приликом ископавања пет српских бораца. Тијело дјетета било је на дну јаме. Слободан Стојановић је идентификован ДНК-а анализом, након чега је сахрањен на гробљу у Дрињачи гдје су касније сахрањени његови родитељи - мајка Десанка и отац Илија. Линк - Суђење ратном злочинцу и жени монструму Елфети Весели

6. новембра 1787. рођен је Вук Стефановић Караџић - реформатор Српског језика и правописа. Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду. Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају. Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти. Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића. Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Вуков споменик у Београду

Данас се обележава дан стравичног злочина регуларне Хрватске војске који је почињен у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године. Међутим, није то званичан почетак рата, а нити су то први злочини почињени на простору тадашње БиХ. СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Сијековац, Босански Брод 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине. Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу. Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља. Документ којим се дозвољава усташама привођење Српкиња као робља за сексуална противприродна усташка иживљавања. 27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски члан председништва и представник муслиманског народа члан Председништва БиХ Фикрет Абдић. Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ, заједно са још неколико колега, стигао сам у Сијековац. На лицу места на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су измасакрирана и изрешетана тела српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања. Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву. ПРАВДЕ за Србе нема и она никад није ни постојала. За злочин у Сијековцу никад нико није одговарао, па ни Хрватска за агресију на тадашњу Босну и Херцеговину, односно на српски народ. Као по ланчаној реакцији ратни пожар се ширио по БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије. 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ. Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла 1992. године. И поново исте стравичне слике страдања народа. Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити... ------------------ Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ. * * * * * САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године због убиства српског свата покојног Николе Гардовића у центру Сарајева. Такође, рат у БиХ није почео ни почињеним стравичним злочинима у селу Сијековац и агресијом Хрватске на тадашњи Босански Брод 26. марта 1992. године. Рат у БиХ је почео много раније ... /НАПОМЕНА - О томе сам већ писао у неким ранијим текстовима/. Рат у Бих није почео због убиства српског свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године, а није ни због злочина Хрватске војске 26. марта 1992. године у селу Сијековац /Босански Брод/ Текст о почетку рата прочитати ОВДЈЕ

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ Рођен је 3. децембра 1844. године у Београду Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји Владан Ђорђевић је рођен 3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина). Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.[1] Из Москве је слао извештаје листовима "Застави" у Новом Саду и "Србији" у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом. Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека. Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник. Др Владан Ђорђевић Пуковник Хипократ, непосредно после Српско-турских ратова (1876-1878). Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. И у српско-бугарском рату 1885/6. је начелник санитетске службе врховне команде. Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892. Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске. Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин. У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године. Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, писац безбројних романа... Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду.

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ Рођен је 23. октобра 1789. године у Земуну. Умро је 6. априла 1838. године у Смедереву, Кнежевина Србија, део Османског царства). Био је српски новинар, публициста, политичар и дипломата. Портрет Димитрија Давидовића из 1834 године, насликао је Урош Кнежевић. Слика се налази у Народном музеју у Београду. Рођен у Земуну, Давидовић се школовао у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. У Беч је отишао да би студирао медицину, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник. Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања српске аутономије. Године 1834. постао је попечитељ а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник. Такође је обновио и периодичну књижевну публикацију Забавник. Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу, Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици. Насловна страна Сретењског устава Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године. Давидовић је био један од пионира српског новинарства а његов рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе српске државе. Биста Димитрија Давидовића на Земунском кеју. Копија бисте постављена је и у Смедереву гдје почива Димитрије Давидовић.

Прва субота послије почетка Великог поста ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА, посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски. Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.

Некад било ... Сарајево, 16. и 17. септембар 1933. године ... Литија у центру Сарајева, предвођена тадашњим патријархом Варнавом уз саслужење епископа и уз пратњу Војске Краљевине - Вијећница Сарајево ... Његова светост патријарх Варнава Патријарх Варнава, рођен у Пљевљима као Петар Росић, на челу СПЦ био је само седам година. Изабран је за патријарха 1930. године, у својој педесетој години живота. Под сумњивим околностима умро је 1937. године. Био је патријарх у тешким и несигурним годинама у вријеме доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Није потврђена, али ни демантована тврдња да је отрован због свог непомирљивог става око стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. У јесен 1933. године посјетио је градове Босне и Херцеговине (Сарајево, Тузлу, Бањалуку, Мостар, Невесиње, Требиње). У Сарајеву је био 16. и 17. септембра и присуствовао прослави седамдесетогодишњице Саборне цркве, која је почела да се гради 1863. године. Неко друго Сарајево Гледајући старе фотографије и читајући описе из штампе која је извјештавала о патријарховом доласку, види се неко друго Сарајево. Било је то Сарајево у којем су у литији поред патријарха, сарајевским улицама ходали и двојица каснијих светитеља, Св. Николај Жички и Св. Петар Сарајевски. У истој тој литији учествовале су хиљаде сарајевских Срба који ће за непуну деценију бити масовно одвођени у логоре из којих се већина никад није вратила. Дочек на жељезничкој станици У одбору за дочек патријарха на жељезничкој станици на Мариндвору били су највиши представници цивилне и војне власти, као и црквени великодостојници, али и чланови разних удружења. Између осталих, ту су били митрополит дабробосански Петар Зимоњић, бан Дринске бановине Веља Поповић, градоначелник Сарајева Асим-бег Мутевелић, његов замјеник Душан Јефтановић, сенатор Атанасије Шола, комадант армије генерал Владимир Белић и многи други. Остало је забиљежено да је Српско пјевачко друштво Слога дошло у пуном саставу, а сва остала друштва су послала своје делегације. Воз је стигао са закашњењем у 1 час послије подне. Патријарх је у пурпурној одјећи, са патријаршком палицом изашао из вагона. Пред вагоном био је положен ћилим, а дочекан је громогласним узвицима “Живио!“. Делегација која је допутовала са патријархом је била бројна, па су се ту нашли епископ охридско-жички Николај Велимировић, епископ бачки Иринеј Ћирић, епископ моравички Викентије Вујић, архимандрит Сава Трлајић, београдски прота Миливој Петровић, протођакон Угљеша Јелић и ђакон Бранко Петровић. Поздравну ријеч добродошлице упутио је замјеник градоначелника Сарајева Душан Јефтановић који је између осталог рекао: “Наше грађанство поздравља највишег достојанственика Српске православне цркве, оне цркве која се увијек, у најтежим временима наше славне, али и трагичне прошлости, одликовала најширом вјерском толеранцијом. Ми знамо да је Српска православна црква увијек гајила срдачну сарадњу са свим осталим вјероисповјестима, имајући пред очима само добро народа и отаџбине, али знамо и да је она са својим представницима показивала увијек пуно разумијевање за опште националне идеале, подносећи са својим народом све жртве за народно ослобођење, дијелећи са њим и добро и зло.” Патријарх Варнава је узвратио на поздравне ријечи говором у којем је истакао потребу за јединством и толеранцијом. “Сваки онај, који не мисли да заједнички сарађује за ову нашу крвљу стечену велику Југославију, нашу државу, знајте да ће бити издајник ове земље. Нећемо га ми проклињати, но оне душе горе које нас са високих небеса гледају.“ Након поздрава велика поворка је пошла до Саборне цркве, гдје је патријарха поздравио митрополит дабробосански Петар Зимоњић. Пред аутомобилима у којима су се возили званични представници ишао је један одред сеоске коњице. Долазак патријарха пред митрополију био је дочекан паљбом из прангија и свирањем музике. Патријарх је присуствовао вечерњој служби у Саборној цркви. Литија од Саборне до Старе цркве на Башчаршији Други дан патријархове посјете почео је архијерејском литургијом у Саборној цркви. У литургији су чинодејствовали многобројни свештеници, а на јектенија је одговарало пјевачко друштво Слога. Некон литургије, услиједила је литија улицама Сарајева у којој је учествовало неколико хиљада људи и у којој су ношени црквени барјаци. Процесија је кренула са војном музиком на челу. За музиком је ишла чета војника, а онда је ишла дуга поворка у којој су узели учешћа сељаци из околине, трговачка омладина, питомци Шегртског дома, основне школе, занатске школе, дјеца из грађанских школа, Трговачка академија, Средња техничка школа, све гимназије, пјевачка друштва и питомци Богословије. Иза богослова ишло је око 30 свештеника, за којима су ишли архијереји, митрополит Петар Зимоњић, епископ Николај, епископ Иринеј и епископ Викентије. За њима под “небом” који су носили богослови, ишао је патријарх Варнава са жезлом и крстом у руци, благосиљајући народ. Иза “неба” кретали су се високи дужносници и угледни грађани. Литија се протезала од Саборне до Старе православне цркве. Након литије патријарх је примао у митрополији представнике црквених н грађанских власти. На вечерњој служби, на јектенија је одговарао Руски пјевачки хор. Од града са некада већинским српским становништвом све до 1971 године /попис становништва/, у Сарајеву су затрти сви трагови вјековног живота Срба у том граду. Данас ниједна улица у Сарајеву не носи српско име. Данас у Кантону Сарајево /10 сарајевских општина/ нема ниједног Србина који је у институцијама власти бар да је негдје сарадник или помоћник неког бошњачког функционера. Данас у Сарајеву живи симболичан број Срба, те се они воде само као статистичка грешка ...

30. октобра 1934. године рођен је српски сликар Милић од Мачве Биста Милића од Мачве у Богатићу

У ноћи између 18. и 19. августа 1936. године стријељан је славни шпански пјесник Федерико Гарсија Лорка ФЕДЕРИКО ГАРСИЈА ЛОРКА ГАЗЕЛА НЕОЧЕКИВАНЕ ЉУБАВИ

10. јануара 1909. године рођен је свјетски познати и признати српски научник и академик ПАВЛЕ САВИЋ Спомен биста Павла Савића испред ОШ "Павле Савић" У Београду

29. маја 1875. године, рођен је славни српски књижевник и пјесник СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ Инспирисан сликом, из раног периода српског сликара реализма, Уроша Предића, „Сироче на мајчином гробу„, коју је Предић насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу, Светозар Ћоровић није могао да остане равнодушан, јер је призор са слике изазвао велика саосећања у његовој души. Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића.. Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму. И Урош Предић и Светозар Ћоровић приказали су, један сликом други пјесмом, судбину времена у коме су живели. Приказали су стварни живот обичних људи. Намјера им је била да укажу на проблем напуштене дјеце, након ратова, када су породице остајале без мужева и очева а мајке умирале усљед тешког живота и сиромаштва. Пјесма је објављена 1. марта 1892. године, у сомборском Листу за српску младеж „Голуб„, у број 5. СИРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ – По слици Уроша Предића – Ево мене мајко мила Дошао сам опет теби – Буди добра – смилуј ми се Дијете своје прими себи … О! ту би ми тако мило – Ту би ми тако слатко било. Одбија ме ево свако, Тврдо га су срца људи. Но слушај молбе моје, Њихове су празне груди. Та ко сад још да хаје За тужне ми уздисаје… Зима стеже – снијег вије Мени мјеста ниђе није, Потуцам се, мајко драга, Од немила до недрага. Овдје би ми само мило – Овдје би ми слатко било. Тако плаче сиротанче Ал` помоћи отуд није. Вјетар дува бјесно, силно – Зима стеже – снијег вије…. И уморно клону тада Дубоки га сан савлада … Дубок санак заспа туди Да се више не пробуди. Друштво писаца - слика из 1905. године Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

Други пишу ... Ленка Пјевић Рабасовић, хероина Првог светског рата, прикључила се чети којом је командовао њен брат Цвијо, док су све њене заробили и мучили. Рањена је 1918.године, али је брзо опет опасала пушку и војевала до ослобођења Ленка Пјевић Рабасовић Девојка из села Биоска, на обронцима Таре, сањала је само једно - венчаницу. Сан јој се и остварио, али тек пошто се, како је говорила, прво венчала са пушком. Ленка Пјевић Рабасовић је најпре постала ратница, па тек онда супруга и мајка. "Мој девојачки сан о срећи, прекинули су ратови. Најпре два Балканска, па онда онај велики, светски. Они су из основа, и у најлепшим годинама, пред удају, променили мој живот и бацили ме у највећа искушења и патње. Девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, спаковала сам у сандуке", причала је лепа Ленка. Њен дом је постала земуница. Изабрала је шуму и пушку, јер у Великом рату није желела да се преда непријатељима. Није могла да гледа како муче народ, убијају га, пљачкају. Нешто се побунило у њој. Придружила се чети којом је командовао њен брат Цвијо Пјевић. Иако је 1915. године демобилисан, јер је на Рајцу тешко рањен, поново је узео пушку и организовао четничку дружину на Тари, како би од окупатора бранио своје и околна села. Због њега је и Ленка доспела на "потерницу", па је уместо кукавичке предаје, уз благослов оца Јеврема, обукла униформу и опасала пушку. Била је чврсто решена у одлуци да се успротиви том зулуму и одбрани нејаке. Запамтиће они Ленку, говорила је. "Бежи, дете моје, куд знаш. Не иди у њихове руке. Мене нека муче, а ти се не дај. Здрава си и млада, бежи у шуму. Иди Цвију. Боље да погинете, него да паднете душманину у руке", говорио је Ленкин отац. И отишла је. Пољубила је оца, окренула се још једном да види своје село, питајући се колико ће га дуго још гледати. "Можда ће ме Швабе ухватити и обесити, као толике друге. А можда ћу и у некој борби погинути. Борби? Па ја никад пушку нисам опалила, не знам ни како се њом рукује". Али убрзо је Ленка запуцала на непријатеље. Када јој је у једном нападу брат дао пушку у руке, није имала времена ни да размишља, већ је само повукла ороз. Цвијо ју је зачуђено гледао, рекавши јој да је рођена за војника и да је сигуран да ће моћи да га освети, ако га убију. И убили су га, августа 1917. године на Тари. Ленка тада није ни сузу пустила, знајући да би је брат због тога прекорео. "Јунак, а плаче. Једина мисао ми је била: бомба! А Шваба наваљује. Чекам да се приближи, па бацам бомбе". Иако је била скрхана од бола, желела је да га, како ју је заветовао, освети бомбама и пушком. И њега и свој измучени народ. Отац јој је био у логору, о осталој браћи ништа није знала, сестре су јој такође биле заробљене. "Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала - вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана - хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу зада мука". Иако је с времена на време имала превирања зашто, ако је већ одлучила да ратује, није отишла на фронт као Милунка Савић, знала је да и својим четовањем помаже Србији. Стизала је на све стране, прерушавала се када је требало, распитивала о напредовању српске војске, преносила важна писма... Стигла је и до Љубице Чакаревић, учитељице и ратнице која се пробила до Солунског фронта. Она се дивила њеној храбрости, говорећи да ће се о јуначким делима једног дана уз гусле причати. Једне ноћи 1918. године, када је њена чета упала у заседу, Ленка је осетила оштар бол изнад колена. Ранили су је. Пријатељ и саборац јој је превио рану и помогао да се пребаци у заклон, а онда је стигао још један метак, који јој је откинуо само дугме капута... Па још један, који је, срећом, полетео ка капи и скинуо је. Два месеца није могла да се помери из пећине у коју су је сакрили, а онда је опет кренула - у борбу. Била је узбуђена када је срела сељаке који су се враћали из Ужица и рекли јој да се непријатељи повлаче. Плакала је као дете, мислећи на мир. Када се рат завршио, а народ се радовао, Ленка је схватила да није срећна, јер је изгубила оца и браћу Цвија и Владислава, док су јој друга два брата Божо и Нешо тешко рањена. - Требало је обновити разрушено огњиште, привићи се на миран живот, заборавити све оне невоље које су ме пратиле - присећала се Ленка. Две године пошто је одложила пушку, удала се у Мачванском Прњавору за Малишу Рабасовића и добили су седморо деце, а потом 14 унука и десет праунука. Сан јој се остварио. Пронашла је срећу. НЕПРИЈАТЕЉИМА ПОКЛОНИЛА ЖИВОТ И СЛОБОДУ Када је у једном окршају Ленкина чета заробила непријатеље, на њој је било да им пресуди. "Стојим и молим се: Боже, помози ми да будем праведна. Не дозволи да пресуди мржња. Да не подлегнем жељи за осветом. Да победи правда. А шта је сада правичност? Шта је правда? Пустити убице свога народа! Оне који пљачкају и убијају! Који вешају људе! Зар нисам од њиховог зулума побегла у шуму? Како су мучили мога оца Јеврема! Они су отерали нашу војску далеко од отаџбине. Показују храброст на деци и старцима. Побити их, побити” - испричала је Ленка искрено шта јој је пролазило кроз главу. И дуго се двоумила... Али, на крају их је ослободила, поклонила им живот рекавши да поруче својим официрима да се губе из Србије.

21. јануара 1862. године умро је славни српски књижевник и пјесник ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји Живио је врло кратко, само 31. годину Војислав Илић на Калимегдану, Београд

Бриљантан студент, докторирала органску хемију у Женеви Науку подредила супругу и синовима Некада је звање доктора наука имало велику тежину и значај у односу на данашње вријеме када је стицање докторске титуле веома „појефтинило“ у сваком погледу. Знало се увијек, само не сада, да је постати доктор неке научне дисциплине подразумијевало много одрицања, рада, и вишак интелекта. Због тога су приче о некадашњим првим српским докторима наука у ово вријеме благотворне и опомињуће, посебно када су жене научници у питању. И те приче су врло ријетке данас, тек понеко име Српкиње, доктор наука помене се, или не помене. Било би неправедно не поменути Вукосаву Томић Марјановић, која је постала доктор хемије, на универзитету у Женеви. У Женеви на наговор пријатељице, бриљантан студент Вукосава Томић Марјановић рођена је 23. јануара 1887. у Београду. Њена породица потиче из Ниша, најприје су се населили на Топчидеру, а када је у том крају почело зидање цркве и конака, преселили су се на Палилулу са солидним иметком. Вукосава је имала три сестре и брата, завршила је основну школу, а затим Високу женску школу, и како су касније причали њени потомци, није имала намјееру да се даље школује. О Вукосави се данас мало зна, а највише података изнијела је њена снаха, Олга Томић, удата за Вукосавиног сина Жарка. Са Вукосавом је живјела један период живота и упознала боље ову Српкињу која је докторат наука из области органске хемије стекла 1913. у Женеви. Описујући своју свекрву за један београдски лист, Олга је рекла како је Вукосава по природи била затворена и можда због тога није жељела даље да се школује. Међутим, стицај околности промијенио је Вукосавина размишљања, јер је ускоро њена имућна пријатељица која се спремала за студије у Швајцарској, предложила и Вукосави да крене са њом. Вукосавини родитељи су убрзо преминули, те је она постајући пунољетна стекла дио насљедства, довољан да промијени нешто у животу. Продала је своју имовину, и добила десет хиљада динара у злату. То је била добра материјална основа и сигурност да може и она кренути пут Женеве на студије. Будући да је тада динар био јак и вриједан, Вукосава је сама могла финансирати своје школовање и да у Швајцарској пристојно живи. Тако је уредила да јој из Србије мјесечно стиже 20 динара и то јој је, како је касније причала својој снахи Олги, било сасвим довољно. Докторска титула на органској хемији У Женеви је Вукосава уписала студије хемије. Вукосава никада није причала много о томе зашто је одабрала баш докторат из органске хемије на женевском Природно-математичком факултету. Зна се само да је била бриљантан студент, и послије одбране доктората вратила се одмах у Београд. Брзо је почела да ради у државно- хемијској лабораторији, радила је све до почетка Првог рата 1914. године. Како је касније причала, а чланови њене породице свједочили, по избијању рата превагнуо је патриотизам, те је Вукосава справљала лијекове и превијала рањенике. Када се рат завршио, кратко вријеме је радила у Царинској лабораторији на Сави. Ту је упознала Душана Томића, првог инжињера технологије, професора Техничког факултета у Београду. Науку подредила породици За Душана се удала 1921. године и тада доноси одлуку која је многе изненадила. Иако веома заинтересована за науку, послије удаје никада више није радила, нити је тражила запослење, није га ни жељела. По сведочењу Олгином, овако је објаснила свој став и каснији положај у друштву: „Запосленој жени мало се плаћало, зато сам се и посветила домаћинству и само помагала свом мужу у раду....“ Вукосава се борила за мјесто жене у породици. У браку са Душаном Томићем Вукосава је имала два сина. Њихова кућа је било мјесто састајања бројних чланова владе у томе вријеме, дипломата, професора, академика, али са почетком Другог свјетског рата, све се одједном промијенило. Њихову кућу су прво узели Нијемци, а послије рата комунисти. И никада им кућа у цјелини није била враћена. Нова комунистичка власт је професора Томића одвела у затвор, као и већину интелектуалаца и виђених људи тадашњег Београда. Циљ је био ликвидирати елиту Србије, обезглавити народ и лакше њиме манипулисати. Иако је на интервенцију једног Брозовог љекара, професор Томић био пуштен, од посљедица боравка у затвору, преминуо је 1947. године. Вукосава је послије смрти супруга обукла црнину, и није је никада скидала, и од тада се потпуно повукла из јавног живота. Свједоци њене велике туге били су синови који су иако сасвим млади, морали зарађивати за живот. Тиха каква је била цијели живот, Вукосава је тако и завршила. Умрла је 25. јуна 1979. године од можданог удара. Вукосавини Марјановићи О Вукосави Томић Марјановић говорио је и др Петар Марјановић, њен рођак професор у пензији, а радио је на Факултету драмских умјетности у Београду: "У нашој породици било је доста познатих личности, на пример легендарни фудбалер Моша Марјановић. Али, Вукосава је незаобилазна. Нисам је упознао, али знам да се доста о њој причало у фамилији. Заиста је био подвиг докторирати у то време, када је једна жена у питању, и то ван земље. Највећи део живота посветила је мужу и синовима, науку је оставила када је схватила да је потребнија породици. Ето, таква је била наша Вукосава", закључује њен рођак Петар.

Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис. У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима. Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина. СРБИМА који СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТУ ЛУКУ - ЛУЧИНДАН славе као своју крсну славу, уз божији благослов желим сваку срећу и упућујем честитке! Moлитвама СВЕТОМ ЛУКИ, нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху, духовни напредак и свако благостање! АМИН

Илија Милосављевић Коларац Умро 6. октобра 1878. године у Београду Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду. Као дијете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребјегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио. Синђелија, коју је много волио, умрла је 1855. године и сахрањена у Београду, гдје се и сам Илија Коларац преселио сљедеће године. Ту се бавио трговином сољу ишалитром, а улагао је и у руднике. Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог свјетског рата фонд је издао 120 књига. Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а пријеки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро. Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. Спада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет. ------------------------- Коларчев гроб у Алеји великана на београдском Новом гробљу

Вјечна ти слава и хвала српски јуначе! На данашњи дан, 4. маја 1999. године, у ваздушној бици против четири НАТО авиона на небу изнад Ваљева у авиону „Миг 29″ погинуо је пилот потпуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког авијацијског пука у Батајници. На радио вези забележене су његове последње речи у неравноправној борби: „Имам их, имају и они мене“… Посмртно је унапређен у чин пуковника. Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић. 4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом Миг-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу. Некадашњи војни аеродром "Батајница" од 6. јуна препрошле године носи име овог славног српској јунака пилота- МИЛЕНКА ПАВЛОВИЋА Потпуковник МИЛЕНКО ПАВЛОВИЋ постхумно је унапријеђен у чин пуковника

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Друштвена дилема или дилеме у стварности или можда свакодневица живљења у просјеку могућег. Ко су они просјечни, а ко ванпросјечни? О исподпросјечнима сви знају све и о њима се брине статистика. Немам одговора на многа питања, јер ми се ништа не уклапа у шему онога што већ знам, мада много тога и не знам. Признајем. Није могуће огрнути пончо и кренути на рад у фабрику кад нема ни понча, а сасвим је мали број фабрика у којима радници нешто раде. Упаде ми ово размишљање онако, право ни откуд, јер сваки успјех се мјери продуктивношћу, а свугдје око себе видим само назадовање и у многим областима пропадање. А кад се назадује, онда нема ни шансе да се напредује. Како даље и куда? Је ли рјешење ставити минђушу у уво или ставити пирсинг у пупак и прошетети се по отаџбини?! Исти еквивалент је у распону између оног што је могуће и оног што је немогуће. Кад је тако, а јесте, питали се ико више – а гдје ми је отаџбина? А отаџбине нема без села. Знамо ли ми гдје нам је село и од тога треба почети. Села су уништена и зато и нема пророка, мада је у свом селу најлакше бити пророк. Али прошла су та времена. Данас су сви напрасно постали европејци. Сви су у хаотичној журби да што прије стигну под скуте Европске уније. Сви су се укључили у “савремене трендове” и због те чињенице сви одскачу од свог интелекта. Бјежећи из једног /домаћег/ стања сви покушавају да стигну до неког благостања, не знајући да тако упадају у још горе сивило изопаћене Европе. Сви су слуђени колоритом боја и европским благостањем. У Европи ипак не размишљају као ми и они су се осавременили. Они не контају да нас онако на кварно, извађеном тарабом из плота клепе по њушци. Они нас много брже и софтифицирано убијају разним савременим методама и пошастима, а ми ходамо као уштројени и поносно марширамо уз звуке наших маршева. Тумарамо тако од немила до недрага и никако да застанемо и да се одморимо и у међувремену пресаберемо. "Звијезде Гранд продукције” разваљују и ничу као печурке послије кише. "Звијезде Пинка-а" су по истој матрици, али само контра "Гранд продукцији" и то по оној народној: "Нек' комшији цркне крава", јер за комшију свакако нико и не пита, а и не брине. Ријалити шоуу "Парови", упарени "од зла оца и још горе матере" су најновији домаћи производ, брендиран за домаћу употребу по потреби и по "глави становника", односно конзумената и ишчекивања ко ће кога да зајаши или да одалами онако из све снаге, прво по здравој памети, а онда и по њушци. Јесу ли ријалити програми интересантни без Змаја од Шипова? Тако и "Змај од Шипова" забија шипове у омеђену међу распамећеног народа. Срећа је па из прошлог циклуса никога нисам запамтио, а и како бих кад нисам ништа ни пратио. А и да јесам, морао бих све да их заборавим, јер треба се само још мало стрпити и стићиће на десетине нових “звијезда”. На сваком кораку се осјећа учмалост и апатија. Људи скоро да и не разговарају, јер немају о чему. Не знам о чему би народ и разговарао? О политици? Ма јок, а и што би кад су у политици сви лопови, а народ се плаши лопова. Остаје питање без одговора - да ли је овај народ заборавио да мисли? Нек' цвјета цвијеће, нек' вода тече и нек' дани пролазе ...

1. јануара 1864. године рођен је БОГДАН ПОПОВИЋ Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји Богдан Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота. У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку. У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића. Јован Скерлић и Богдан Поповић (обојица седе) са пријатељима Српски интелектуалци доба 1903-1914, по угледу на идеје Доситеја Обрадовића, сматрали су да је требало, преко културе, а потом и политичким деловањем, извршити "моралну обнову" нације. Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава. Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914). Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.