Жми на картинку и смотри большой каталог спецтехники!
#СатКрийя #СатКрийятехника #СатКрийяКундалиниСат Крийя - одна из самых сильных практик в Кундалини йоге. Это – самостоятельная крийя, состоящая из одного нас...
Сегодняшнее видео посвящено бриллианту Кундалини-йоги - упражнению Сат Крийя. Про ее эффективность можно написать большую книгу, и все равно еще будет, что д...
Окончание цветения винограда. Часть 1. Официальный САТ-2400 - 2600 . Мой канал https://www.youtube.com/channel/UCvP_vHX0OAkOIKsl7uzfGkg?view_as=subscriber
ВНИМАНИЕ! Скоро это видео будет удалено! Подпишитесь на новый канал, чтобы не потерять его: https://YouTube.com/@UC7gCMFkYuwj478pRzAR8LWw Дорогие друзья! Я, ...
#ideas #laserengravingideas #sandiego #wallclock
This is a model of a Hobby craft 3D Jigsaw Puzzle Cat
Model Info; ...
7 ДеньМедитацияСпонтанное осуществление желаний.Мысль дня: Я использую свое сознательное намерение, чтобы воплотить мои мечты.Мантра: Сат Чит АнандаПоздравля...
Виктор Коклюшкин.Сборник лучших монологов.Ч.1.Юмор.Приколы.Ви́ктор Миха́йлович Коклю́шкин (род. 27 ноября 1945, Москва) — советский и российский писатель-сат...
Обрезка кустов винограда . Мой канал https://www.youtube.com/channel/UCvP_... САТ - 2400- 2600. Северные сорта винограда для продажи - ягод. Виноградарство ...
Последствия отсутствия мужчины в жизни женщиныЖенщины, особенно молодые и красивые, пробуждают у мужчин дремлющее сладострастие. Купить билеты на семинар Сат...
Subject/Саба?/Предмет: Классный часTheme/ Саба?ты? та?ырыбы/Тема: Правила дорожного движения.Aim/Ма?сат/Цель: Познакомить учащихся с правилами дорожного движени
Read 7 Реакция( вторая часть) from the story Реакции по аниме "Волейбол!" by Veronika_Nakahara (Veronika) with 5,997 reads. аниме, реакции, волейбол. Тендо Сат...
Прогноз и краткий сравнительный гороскоп для каждого знака зодиака. Где вас ждет удача (по Юпитеру) и в чем вам может не очень повезти ( по Сатурну). 😌🙏Сат...
Браслет с застежкой в виде жука-скарабея Золото, сердолик бирюза, полевой шпат, ляпис-лазурь Национальный музей Каир Подвеска царевны Сат-Хатхор-Иунит Около 1870 до н. э. Золото, сердолик, лазурит, бирюза, гранат Высота 8,2 см Музей Метрополитен Нью-Йорк Плеть царевны Неферуптах Около 1800…
Кундаліні Йога, Кундаліні в Україні, Кундаліні Йога в Києві, Kundalini Yoga, Гатка, Gatka, Гонг медитація, Чоловіча йога, Сат Нам Расаян, цілительство, Sat Nam Rasayan, Йога Тури, Ретрити, sikh, martial, arts, sikh martial arts, martial arts, sikh martial arts, Кавказька йога, тренінги, семінари, медитація, аутотренінг, психологічна кібернетика, мантика, нумерологія, астрологія
- Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: - Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем. Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем. Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило. Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру. Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо. На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“ Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо. Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. Замислимо следећи разговор: - Лоше се осећам. - Нешто се догодило? - Не, али се бринем. - Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је? - Не. - Вруће? - Не, све је у реду. - Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто? - Нећу, хвала ти! - Можда си жедан? - Нећу! - Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони? - Не, све је у реду. - Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема. - Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем. - Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“. Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа? Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави. А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео. Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида. Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили. Биће земљотрес, говоре неки. И научници не могу да кажу када ће се то догодити јер ни они не знају тачно. Када ће се то догодити, за пет недеља или пет месеци? По целој Грчкој се прича о томе да се не сме спавати у кућама, под кровом, јер може да се догоди током ноћи. Сви чекају. Чекају и боје се. Паника која се појавила због земљотресa на крају може довести до погубнијих последица од самог земљотреса. Све ово се догађа јер немамо истинску веру. Ако стварно верујеш у Бога онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра. Оно што ти је неопходно да знаш, Господ ти је већ рекао. Рекао не само о ономе шта ће се догодити сутра, већ и шта ће бити када наступи крај света, о Другом доласку, учинио све да се ти не бринеш и да знаш да постоји Царство Божије које те, надам се, очекује; знаш да постоји и место пребивања далеко од Бога – место које се зове пакао. Господ ти је рекао оно што је потребно и корисно, а за друго ти није потребно да знаш. Зашто? Зато што је Бог милостив и човекољубив. Он зна и схвата нас јер је и Сам био Човек. Значи да и ти треба да будеш бољи човек, разумеш другог и не оптерећујеш га јер нас саме Господ не оптерећује, не оптерећује нас Својим бригама и знањем јер ми нисмо у стању то да поднесемо. Он нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. Господ нам није рекао када ће се догодити Други долазак јер зна да ће нас то забринути. Бог жели да знамо са чиме можемо да се сусретнемо у животу, да увек будемо спремни да се подвизавамо спокојно, мирно, са поверењем и да када Он дође, можемо да Га сретнемо са радошћу. Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда шта год да се дешава нека се дешава. Како је наш живот постао чудан! Уместо да од њега направио рај, ми смо га претворили у пакао. Имамо све и опет све време бринемо; ако домаћинство има један ауто, бринемо се за тај ауто, ако их има више, брига расте пропорционално броју аутомобила који су паркирани испред куће. Имаш викендицу? Још једна брига: да је не опљачкају. Ставио си аларм и опет бринеш: шта ће бити ако се аларм поквари? Имамо у кућама идеалне системе заштите, електронску пратњу, аларме, псе који чувају наше терасе, вртове, гараже… А колико сада има осигуравајућих компанија! Можете да осигурате све што је потребно. И опет се наша душа брине, не можемо мирно да спавамо. Ми непрестано осећамо нелагодност, са нама се нешто догађа. Многи имају и физичке проблеме због непрестаног стреса. Осећају тежину на срцу, повећава им се крвни притисак, не могу да дишу. Све то су болести душе које се одражавају на телу. Када је душа узнемирена, то потреса и тело. Када је тело немирно, онда се и душа мучи. Све је међусобно повезано. Када си у стању да схватиш да оно што те брине није толико важно колико ти се чини, онда престајеш и да бринеш. Јер забринутост осећаш када мислиш да оно што те мучи представља проблем епохалног значаја. Сваки дан чекаш и говориш: „То ће се обавезно догодити!“ Ако се то што очекујеш не догоди, разболећеш се. На пример, ти јако желиш да се прошеташ. То је јако лепо, али та шетња не представља смисао твог живота. Околности могу тако да се уреде да нећеш моћи да бираш време за шетњу. Међутим, ако сву своју душу даш у ту шетњу и будеш покушавао да по сваку цену прошеташ, мучно ћеш преживљавати ако се то не догоди. А тако је једноставно рећи себи: „Нисам успео, па добро, ништа страшно, следећи пут!“ Ако наша душа постане тако гибка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди то прихватамо спокојно говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно али ми је Бог дао друго. Значи да је тако било угодно Богу!“ Ми најчешће желимо да све добијемо на силу, тврдоглави смо, упорни у своме и јако тешко преживљавамо сваки губитак. Обратио сам пажњу на то једном приликом када сам желео да купим књигу која ме је занимала. Кренуо сам у књижару али је тамо нисам нашао. Онда сам отишао у другу радњу али је и тамо моје трагање остало без резултата. Време је пролазило и књижаре су почеле да се затварају. Почео сам да бринем, журим да добијем своје и ипак купим ту књигу. Пошао сам у трећу књижару али ни тамо није било књиге. Нервирао сам се, говорио себи: „Морам одмах да одем у још једну књижару, треба да пожурим, нећу успети, затвориће књижару!“ И у том тренутку, када сам скоро почео да трчим улицом, изненада сам помислио: „Хајде да замислим да ми је пошло за руком, да сам на крају купио књигу. Да ли ћу одмах почети да је читам? Не. Зашто је онда не бих и купио касније? Рецимо, сутра.“ Тако сам се смирио. Свима нама је потребно да не будемо тврдоглави, да не будемо упорни у достизању свог циља и тада се нећемо ни бринути, нећемо патити, већ ћемо бити у стању да спокојно кажемо: „Нека на свему буде воља Божија! Господ ће све уредити.“ Хајде да се учимо на примеру Светитеља који не само да нису туговали када нису добијали оно што су желели, већ нису ни туговали када би нешто изгубили. То их није бринуло, није узнемиравало, они су то примали са миром у срцу и са захвалношћу Богу, а о губитку су спокојно говорили: „Добро је што ми је Бог допустио да ово изгубим!“ Међутим, ако ја са осећањем забринутости сада кренем на Свету Гору ја ћу је носити у себи и тамо. Данашњи светогорски монаси су људи нашег времена, нису дошли са друге планете, још увек нису анђели већ људи. Међутим, стари Светогорци који су отишли из спокојног градског света да би живели још мирнијим животом на Светој Гори и себе у потпуности предали Богу, када би каснили на брод за Атос нису се нервирали већ су говорили: - Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект! Да ли знате када је долазио следећи трајект? Тек следећег дана. Један трајект дневно. А ми, када каснимо на аутобус, на трамвај, не стижемо на метро, мучимо се и тугујемо. Седамо на следећи аутобус који долази након десет минута и нисмо у стању да се смиримо током целог пута. А они су говорили: „Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!“ – и њихова лица су била мирна. Монах се враћао назад у свој манастир, скидао са леђа ранац са храном и почињао да се моли, затим поново ишао у башту и почињао да ради. Други ритам, други живот. - Да, оче, рећи ћете ми ви, али када је то било! Ми данас нисмо такви. Данас стално журимо. Ако не будемо журили, удавићемо се у мору овог света. А ја вам кажем: када је потребно ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли да се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање не постане део твоје душе. Да, пожури када је потребно, када има много посла. И у манастирима на Светој Гори када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ То јест, моја душа је предана Христу и ја сам миран. И све иде добро. Ето, тако треба да буде, о томе говори и Старац Пајсије. Он је говорио да док је живео у манастиру Есфигмен он и још један брат су добили послушање да након Свете Литургије кувају кафу за госте. Други монах је био узнемирен, бринуо се и одлазио из храма пре завршне молитве „Молитвама Светих Отаца наших…“[1] да би стигао да скува кафу јер је говорио себи: „Другачије нећу успети!“ - Ја сам, говорио је Старац Пајсије, говорио себи: смири се, остани да се помолиш да се смири твоја душа а затим ћеш ићи да спремиш кафу. Бог све зна, Он зна шта ти је дато да радиш. Старац је живео са свешћу о непрестаном присуству Божијем у свом животу, са схватањем да Бог све зна и да увек помаже. Зато Старац Пајсије није журио. Литургија се завршавала, он је узимао нафору и спокојно ишао да кува кафу. - Знате шта сам приметио?, говорио је он, – монаху који је пре мене излазио из храма, ништа није полазило за руком: журио је, нервирао се, просипао кафу, опекао се. Мени је након „Молитвама Светих Отаца наших…“ све полазило за руком, успевао сам све. Како Бог све добро уређује! Какав поучан пример! И ми смо дужни, док још можемо, да не журимо, не нервирамо се, да живимо у мирном ритму и тада ћемо успевати да урадимо све што је потребно. Потребно је да тако уредимо живот да се душа не брине и да буде мирна. Душа монаха о коме је говорио Старац Пајсије била је узнемирена и зато му ништа није полазило за руком. Међутим, чак и када би успео да изађе на крај са својим задатком али не би имао Божији благослов, његова душа свеједно не би била у миру, већ би изливала немир. У томе је суштина. Не у припреми кафе, већ у нашем унутрашњем миру. Брига не нестаје, већ само нараста када избегаваш Бога и не верујеш Му. Неки људи, на пример, излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи истим животом са Црквом научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време и ти ћеш успети у свему, осећати се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима. Једном приликом сам питао једног човека: - Како ти савлађујеш осећање забринутости? Он ми је одговорио. - Мени се чини да је оно непобедиво. Сви осећају забринутост, то је неизбежно. Рекао сам му: - То је тачно само за особе које су склоне томе. Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и јако им је тешко да сачувају мир у души. Шта год да се догоди њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе ни друге. Нажалост, данас смо доспели до тога да ово болесно стање доживљавамо као нешто природно. Иако се, ако се само замислимо, разлика одмах примети. Једно је бринути се када очекујемо госте и зато сређујемо кућу, кувамо, спремамо трпезу. У том тренутку смо активни, журимо, имамо позитивну напетост, животну силу јер искрено желимо да сви буду задовољни. Сасвим друго стање је гангрена забринутости која полако разједа душу. Ово мучно стање несигурности које човека чини болесним. Насупрот особи која без престанка осећа стрес због сопствене кривице, стоји уравнотежена особа, човек који све чини спокојно, природно, живи без панике, без болесних брига, то јест, онако како нам је заповедио Христос. Сетите се, у Делима Апостолским се говори о томе да су Свети апостоли Павле и Сила ноћу у тамници мирно спавали иако су их следећег јутра водили на суд. А сада замислите: за неколико сати ће ти судити, твој живот је под знаком питања, а ти мирно спаваш! Невероватно, рећи ћете ми ви. Међутим, ови велики Светитељи су били у стању да сачувају мир у души и у потпуности повере себе благој вољи Божијој. Зар Творац може да остави Своје створење? Међутим, ни тада практично није било људи који су поседовали такав душевни мир. По речима Светог Јована Златоустог чак Сам Христос није могао у то време да нађе човека који се не би бринуо о будућности, да би онда могао да нам каже – будите као тај човек! И онда су сви осећали несигурност, бринули се шта ће им донети наредни дан. Није било таквог човека. Христос није могао апостолима да укаже на њега са речима: „Погледајте како је он спокојан! И ви будите као он“. Христос је говорећи о простоти и чистоти срца као пример навео децу. То јест, било Му је лакше да пронађе оне који су чистог срца, него оне који нису бринули. И тада, Он обраћа наш ум, наше очи на природу, цвеће, птице небеске: „Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их“ (Мт. 6:26). Господ се брине о нама јер смо ми Његово створење, створење Његове љубави, Његовог срца. А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца Небеског, као да Христос тобож не постоји, као да Он није поред сваког од нас. Ми сваког трена заборављамо на клетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицама, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу. „Нема веће љубави од оне која је у Мени – жртвујем свој живот ради својих ближњих. Ја вас толико снажно волим да и то чиним“, говори нам Господ. Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот, па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело, зар се нећу побринути о њему – о јелу, води, одећи, твом дому, о ономе што ти је неопходно, зар се Ја нећу побринути за тебе? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ту планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А ти се сво време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“ Шта је то? Како можемо да будемо таква чудовишна рана за Бога, вређамо Га својим поступцима, наносимо Му бол, да, бол, јер ми својим животом као да Му непрестано говоримо: „Ја Теби не верујем! Не верујем да Ти постојиш! Не верујем да ме Ти волиш! Не верујем да ћеш ми Ти помоћи!“ Мислите да се ово не односи на вас? Ви ћете ми рећи: „Али, оче, како тако? Ми идемо у храм, молимо се, слушамо црквени радио, како може бити да ми не верујемо?“ А ја вам дајем одговор: „Може“. Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе без страха, у потпуности. Човек кога су као дете учили да плива, сећа се родитељских речи: „Не брини се, опусти тело, држимо те, ту смо да ти помогнемо, диши мирно. Ако се будеш уплашио, узнемирио, потонућеш“. Тако и Господ говори човеку: „Опусти се, смири се, престани да страхујеш за себе, повери се Богу и тада ћеш осетити шта значи истинска вера, не теоретска, већ вера срца и искуства“. Покушајте да себе поверите Богу и видећете да је Господ благ, пробајте и осетићете Његову доброту, милост и љубав. Тада ћете разумети оно о чему је говорио Христос дајући нам заповест да не бринемо о сутрашњем дану, већ да живимо данашњим: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт. 6:34). То јест, довољно је и данашњих брига и проблема, не оптерећујте се додатно, живите данас, живите сваки минут тако да осетите да нас Бог воли, воли сваког од нас, без изузетка. Али… Ти не верујеш да је сваки трен, сваки секунд Он поред тебе? Тада направи један покрет – стави руку на срце и осети како оно куца. Шта то значи? То значи да и у тренутку док ти сумњаш у Њега, Господ брине о теби и зато твоје срце куца. Господ те воли и сведочи о томе куцањем твог срца, твојим дисањем, твојим очима које виде свет, ушима које чују, твојим чулима која могу да пример све дарове Божије који су нам дани у овом свету. Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав видећемо да ће сви остали проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити од бесконачног стреса, напетости, тешкоћа које заправо стварно и не постоје. Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства и јако мало верујемо Богу. Док није касно потребно је да то изменимо у себи и оборивши главу кажемо: „Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“ Аутор: Архимандрит Андреј Конанос Превео: Станоје Станковић Извор: Православие.ру Преузето са: Има наде
Када помислимо на државу Еквадор имамо на уму земљу у којој вјечито владају прољеће и музика – све је то Еквадор, јужноамеричка држава која се од Амазоније преко Анда превлачи све до Тихог океана и чувених острва Галапагос. И поред чињенице да је колијевка „Дарвинове теорије еволуције“, у њој живи преко 90% вјерника, од којих огромна већина римокатилика, протестаната и бројних секти. Међу њима има и оних који припадају православославној Цркви. Од прије неколико година, одласком Митрополита Амфилохија на Јужноамерички континент запалила се буктиња вјере и у Еквадору. Како је било раније, како је сада, и каква је будућност Српске Цркве у Јужној Америци сазнајемо од архимандрита Рафаила (Чепрњића), парохијског свештеника у Еквадору и Перуу. Са њим је у оквиру емисије „Тамо далеко“, на радију Светигори разговарала новинарка и уредница емисије Оливера Балабан. Оливера Балабан: Оче, како се живи у Еквадору? Можете ли за почетак мало да нас упознате са том егзотичном земљом? Отац Рафаил: Еквадор је заиста другачија земља, не само по природи и микроклими већ и по менталитету људи. Када сам дошао тамо сусрео сам се са многим Еквадорцима који су заправо потомци Старих Инка (веома занимљиве цивилизације), који су већ смијешани са Шпанцима али и са Палестинцима. Неколико Руса које сам тамо упознао су ме одмах упозорили да долазим у земљу гдје је менталитет сасвим другачији од нашег, што не значи да је то лоше или добро. Они су једноставно рекли: – Оче, то је све другачије и мораћете се навићи. Али, није било немогуће. Оливера Балабан: Ми обично замишљамо Еквадор као земљу у којој током шетње улицама можеш брати јужно воће (смијех). Да ли је то заиста тако? Отац Рафаил: То је тачно, зато што у Еквадору влада вјечно љето. Еквадорци кажу да владају два годишња доба – љето и зима, али то ипак није тако. Тамо се мисли да је зима када падају кише а температуре су заправо све вријеме исте. Дакле постоје само врућине са кишама или без њих, односно једно годишње доба. Девет мјесеци је облачно, таква је микроклима у Гвајакилу приморском граду, иако се у цијелом Еквадору та микроклима мијења од града до града. На примјер у једном мјесту близу Сан Лоренса имате вјечну маглу, па се Руси шале да тамо живе људи магле. Поред ове постоји и клима џунгле која је такође тропска, и клима горе која је рецимо заступљена у главном граду или у граду Квенка, и тамо је температура током цијеле године 22 степена. У Гвајакилу гдје је наша капелица, током цијеле године температура ваздуха је од 30-40 степени Целзијусових. Оно што је интересантно је то да у Еквадору воће рађа и до четири пута годишње. То је велики Божији благослов. Оливера Балабан: Кад сте по благослову нашег Високопреосвећеног Митрополита отишли на службу у Еквадор, сјећам се да сте ми казали да су Вас тамо дочекале неколико Рускиња, старијих парохијанки. Оно што смо могли да видимо на фотографијама током последње Митрополитове посјете Еквадору нас је јако обрадовало. Црква Вам је пуна вјерника. Отац Рафаил: Да, слава и хвала Богу! Заиста када сам дошао тамо су биле три Рускиње, око тридесетак Еквадораца, неколико Палестинаца из породице Тума који су тамо заправо и сачували православље (о томе ћемо мало касније), један Бугарин и неколико Украјинаца. Слава и хвала Богу, ево послије три године позивајући свакога телефоном и упорно их подсећајући на Свету Литургију, почели су полако да долазе и тако сад имамо око четрдесетак Руса и око стотину Еквадораца у цркви. Оливера Балабан: Поменули сте породицу Тума која је тамо сачувала православље. У Еквадору је римокатоличко хришћанство најзаступљенија религија. Да се вратимо на сами почетак и да чујемо како је и када формирана парохија у Гвајакилу? Отац Рафаил: Да. Земља Еквадор заправо највише припада римокатолицима, мада све више и више има протестаната. Има и разних секти. Православних има мало, али захваљујући породици Тума православље се очувало и они су заправо оснивачи мисије у Еквадору, коју сам ја ето недавно преузео. Оливера Балабан: То је породица из Палестине? Отац Рафаил: Да, то је палестинска породица, потомци апостола Томе. И дан данас у Палестини породица Тума је једна од дванаест породица које су чувари Христовог Гроба. Код њих је била вјековна традиција да најстарији син из породице буде монах у манастиру Светог Саве Освећеног, међутим догодило се да најмлађи син кришом оде у манастир прије него што је то урадио најстарији тако да се након тога најстарији ипак оженио. Тај најстарији син је кренуо на путовање са супругом кроз Јужну Америку али када су стигли у Еквадор жена се разболела и морали су да дају све што су имали за њено лијечење. Како након тога нису имали новца за повратак, тамо су се и настанили. Нешто касније су се вратили у Палестину али само на кратко. Та породица је дуго очувала православље између себе а касније је кренула и мисија. У породици Тума било је пет сестара, једна се упокојила, двије имају породицу и дјецу, док се друге двије никада нису удавале. Ми их у Еквадору од милоште зовемо тетке. Тетка Кета која се недавно упокојила, добила је такав благослов да баш опијело на њеној сахрани служи Митрополит Амфилохије, што јој је и приличило можемо слободно рећи. Било је јако лијепо. Служио је Митрополит као архиепископ, ту је био и наш протођакон Владо Јарамаз и ја као новопечени архимандрит, тако да је добила службу какву је и заслужила за свој рад у цркви. Она је чувала двије честице Животворног Крста Господњег, икону Благовјештења стару 300 година и Јеванђеље из 17. вијека на арапском језику. Све је то завјештала цркви, пошто је њен отац то добио од Патријарха Јерусалимског још док је био у Палестини. Он је студирао богословију желећи да постане свештеник, међутим имао је једну незгоду у којој је изгубио памћење и тако није могао бити кандидат за свештеника. Дакле од те породице Тума из Палестине је почело све. Они у последњих десет година имају мисију да шире православље међу Еквадорцима. Углавном се позиву одазивају млади људи, што је добро јер они тек формирају своје породице и добијају дјецу. Надам се да ће дјеце бити у великом броју јер нам је то заиста потребно. Мало по мало, тако и мисија односно наша црква у Еквадору расте. Оливера Балабан: Недавно сте поставили први православни иконостас и православно звоно у Еквадору. Радио Светигора је ту вијест са великом радошћу пренио даље. Реците нам нешто и о томе. Отац Рафаел: Јесте, то је јако занимљиво а ми тамо можемо слободно рећи и веома узбудљиво. Нама који живимо у православним земљама то је све нормално. Ми сви имамо икона колико хоћемо, моштију светитеља, цркава, звона и свега другог Богу хвала, али у Еквадору није такав случај са православљем тако да смо ми тамо почели од нуле. Капелица у којој служимо је раније била соба у приватној канцеларији једног адвоката, исто од породице Тума, али због пораста броја вјерника добили смо благослов од Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија да направимо већу капелу. Направили смо већу капелу а потом смо почели полако да градимо иконостас који је био готов за три мјесеца, све мало по мало. Иконе, пошто нисмо имали могућности нити да сликамо а ни да их донесемо из наших земаља (због трошкова авионског превоза, тежине и свега осталог) смо налазили на интернету, у великој резолуцији, подешавали боју у разним програмима за обраду фотографије и штампали их на пвц материјалу, тако да је то доста квалитетно испало. Сваки корак прављења иконостаса је био веома узбудљив. Ја сам био веома благодаран Богу што можемо било шта да урадимо јер заиста нисмо имали никаквих средстава за тај подухват. Када смо почињали са израдом иконостаса један мој парохијанин ми је рекао: – Оче, то је баш дивно, али колико новца имаш за то? Одговорио сам му: – Нула, ништа! Он каже: – Па како ћеш онда да га направиш? Одговорио сам му: – Господ ће дати! И заиста већ сјутрадан сам добио позив да посјетим једног болесног Руса, који је припадао неканонској православној Заграничној цркви, која се није вратила Московском патријархату. Како је боловао од рака и био тешко болестан, њему је Господ дао спознају да је то што је радио било погрешно, да је био у неканонској цркви, тако да се он Богу хвала покајао, био сам код њега, исповиједио се, причестио и дао нам је том приликом 500$ за иконостас. Са тим новцем већ наредног дана смо започели градњу иконостаса. Дошли су мајстори који нису имали никаквог претходног искуства са прављењем православног иконостаса, тако да смо стално морали бити уз њих и пратити сваки корак у изради – од стављања тешких гипсаних плоча, преко постављања врата и крста, до бојама и постављања икона. То је све била једна велика радост. Послије неког времена, кад смо завршили са радовима, моји парохијани Еквадорци су још сигурно наредна два мјесеца иконостас посматрали у чуду. Дешавало се понекад да не могу да се сконцентришу на литургију, па сам морао понекад да им кажем: – Пустите сад иконостас, сад служимо литургију.Али ето, та радост је била тако велика, можемо слободно рећи дјечија радост, јер они заправо и јесу дјеца у православљу. Њима је православље ново. Оливера Балабан: Како Еквадорци доживљавају православну вјеру? Отац Рафаил: Јако, јако позитивно. Ти стари римокатолички вјерници који још памте како је било прије Другог ватиканског концила (када је дошло до великих промјена у римокатоличкој цркви) православну вјеру препознају као вјеру која ништа није измијенила. До тада је и код њих на службама свештеник био окренут ка истоку, жене су носиле мараме у цркви, као и код нас и слично. Јужноамериканци су такви да ако могу да избјегну правила, сигурно ће их избјећи, али ако им неко постави правила тако да не могу да их избјегну, то им се јако допада и јако то поштују. Нешто невјероватно у менталитету. Оливера Балабан: Дакле ауторитет? Отац Рафаил: Управо тако, црквени ауторитет, али не никакав деспотски ауторитет већ ауторитет љубави, као што се говори небеска јерархија Светих арханђела који немају то – ти си виши, ја сам нижи, него једноставно из љубави раде нижи чинови са вишим а све у славу Божију, тако је то и овдје и Еквадорци су просто заљубљени у православље. Оливера Балабан: Док смо се припремали за овај разговор, шалили смо се како сте Ви тамо једини Србин, али да неће ништа чудно бити уколико за коју годину Ваши парохијани дођу са идејом: – Оче, ми бисмо да постанемо Срби. Отац Рафаил: Да, ја сам тамо једини Србин, сви остали су Еквадорци и припадници других народа, како сам већ раније набројао. Рекох и да има око четрдесетак Руса али они нису баш редовни на службама. Помажу доста али дођу једном у мјесец дана. Са мојим парохијанима од прве литургије комуницирам на шпанском језику. Као што знате у помјесним црквама има разних традиција али Еквадорцима се највише свиђа управо наша српска традиција. Налагање бадњака на примјер је јако занимљиво. Ми наложемо бадњаке на температури од 40 степени, ми тамо горимо на сунцу заједно са бадњацима, али они то воле. Уживају да пјевају божићне пјесме, да бацају пшеницу и бомбоне, да ките бадњак и слично. Друго што је интересантно је да узимају и крсне славе. Ја сам тамо пренио своју крсну славу Светог пророка Илију, од кога се не одвајам посебно у тешким тренутцима када се човјек хвата за све што може, и њима се слава јако допала. Крсни колач, кољиво када се припрема, све је то њима јако интересантно и тако су и они почели да узимају славе. Највише узимају Светог архангела Михаила, Светог Ђорђа, Светог Димитрија Солунског, Светог Јована Шангајског. То је за њих све једно ново искуство и једно узбуђење, које су морам признати пренијели и на мене. Када сам тек дошао, потпуно сам разумио ону пословицу: „ Да Бог да – имао па немао“. Зашто? Овдје сам све имао, а тамо одеш на пусто. Нема моштију, нема светиња,ти мораш да направиш у славу Божију, с’ помоћи Божијом и народом Божијим. Тамо је таква једна кооперација да тако кажем, као у првим вјековима хришћанства. Сви смо браћа, пријатељи, породица. Црква није само долазак недјељом, већ имамо активности и током радне недјеље. Имамо часове вјеронауке, радимо по разним књигама православним које преводимо на шпански; гледамо православне филмове; организујемо посјете дјеци која се налазе у болницама а болују од рака, наравно све у то онолико колико је у нашим могућностима. Оливера Балабан: Поменули сте да је тамо припрема за Свету Тајну Крштења дуга. Можете ли да подијелите са нама та искуства, пошто код нас више такве праксе нема? Отац Рафаил: То ми се највише свиђа. Када сам дошао у Еквадор, породица Тума коју смо помињали је имала систем катихумена, првовјековних хришћана, и оних који су се припремали за крштење да би били уопште катихумени и хришћани потом. Припрема траје једну до три године, све зависи од спремности човјека, а о спремности одлучује свештеник. За вријеме припреми члан треба једном до два пута недјељно да долази на часове вјеронауке и да сваке недјеље посјећује Свету Литургију. Послије одређеног времена они се изјашњавају да ли су спремни и да ли још увијек имају жељу да приме Свету Тајну Крштења. Буде и оних који крену и онда им буде тешко или не нађу себе у томе, тако да је та припрема за крштење један добар филтер поготово за мисију јер је тамо јако важно да у цркви имате добр људе. Сви смо ми грешници, али можемо бити добри или лоши људи, а када имате добре људе у цркви онда је то у почетку од велике помоћи. Оливера Балабан: Оче, има ли оних који изразе жељу за вјенчањем у православној цркви? Отац Рафаил: Наравно, то је нешто што је тамо обавезно. Код нас овдје то није тако нажалост. Често се деси да некога крстимо и онда га више не видимо до опијела, ако и тада. Код њих је обавезно да свака православна породица има благослов цркве. Сви који намјеравају да живе скупа одмах изразе жељу и јако им се свиђа наш обред вјенчања. То је стари обред вјенчања који је тотално другачији од оног у римокатоличкој цркви. Њима се свиђа када се повезују са крунама које су везане једном нићу, када се руке свезују, па прстен који кум мијења три пута, једна чаша из које пију прве гутљаје заједничког живота, па та мала литија која иде кроз цркву као символ првих корака у заједничком животу, све им се то мора објаснити и све им се јако допада. Знате шта је занимљиво? Дешава се да ме питају неку сасвим обичну ствар и деси се да ја не знам одговор. Рецимо – зашто се пије из једне чаше на вјенчању? У том тренутку ја немам одговор. Наравно, кажем да не знам, провјерићу па ћу вам казати. За нас овдје то су ствари на које смо ми навикли, не испитујемо превише шта значи неки детаљ на служби а заправо све има свој смисао и добро је што их све то интересује и што им значи да знају смисао сваке радње која се дешава у цркви током служби. Морам признати да ми се десило неколико пута да немам одговор на њихова питања. Буде ми и мало непријатно због тога, па потом кад провјерим ето и сам понешто ново научим. Оливера Балабан: Свједоци смо да је савремена породица у великој кризи. Без обзира на то колико се говорило да је породица важан дио друштва, чини се да се у овом времену итекако унижава. Какво је стање по питању породице у Еквадору? Отац Рафаил: У праву сте, заиста и на западу се ради на том разбијању породице. То је једна систематска пропаганда. Зашто би се ти женио или удавао, можете само да живите скупа, па што се тиче рађања дјеце постоји та вантјелесна оплодња и разни избори када је све то у питању, отприлике, можеш да бираш како ће ти дијете изгледати и слично, таквих коментара и препорука рецимо има.Све се систематски ради да би се разбило оно што је Господ рекао и оставио да буде породица, јер породица је заправо црква у малом. Зато се и каже у посланици: „поздрав домаћој цркви“. Оно што јако поштујем код Еквадораца је да никада неће оставити своје родитеље или их оставити у старачком дому. Никада! Сви пазе родитеље до смрти. Рецимо Еквадорци и Перуанци (пошто сам задужен и за Перу) долазе од Старих Инка код којих је постојала религија апиетизма. Постоји религија пијетизма односно милосрђа и љубави, и религија апиетизма односно немилосрђа и не љубави. По њиховом схватању је љубав слабост, тако да су као народ јако сурови и не везују се ни за кога. Међутим, када су дошли Шпанци они су их покорили и натурили им хришћанство, тако да је код њих заправо хришћанство само као љуска од јајета – споља, а унутра је код њих оно старо. Они пазе родитеље не зато што их нешто више воле од осталих, него зато што их поштују. Код њих је љубав једно а поштовање сасвим друго. Они рецимо могу унутар породице имати много проблема, свађати се између себе и ко зна какве друге недаће имати, али су ипак јако чврсти на ударе споља. То је заправо једна јако добра основа за православље. Они и налазе неке заједничке тачке између своје старе религије и православља, као што су радили наши просветитељи када су просвећивали ова овдје подручја, па су рецимо умјесто домаћих богова уводили крсне славе и слављење светитеља Божијих. Налазе дакле те додирне тачке, јако су привржени породици а потом и православљу. Заиста, те три године припреме их учине тако чврсто везаним за православље. Оливера Балабан: Има ли дјеце у парохији? Отац Рафаил: Имамо два дјечака и једну девојчицу. Дјевојчица се зове Лина а дјечаци су Рафаел и Мигел, односно Рафаил и Михаил. Дали су име по архангелу Рафаилу и по своме свештенику, односно мени, јер имају обичај да дају имена по неком ко им је драг и близак. Михаил се рецимо родио на Спасовдан, за вријеме литургије коју смо служили са Високопреосвећеним Митрополитом на Топлој. Током службе ми је стигла вијест о његовом рођењу. Родитељи су хтјели да му дају име Михаило Александар, међутим ја сам их умолио да буде Салвадор, односно Спас, тако да је он сада Мигел Салвадор. Оливера Балабан: Коме је парохија посвећена? Отац Рафаил: Парохија је посвећена Благовијестима, ова у Гвајакилу. На добром смо путу да оснујемо још једну парохију у главном граду Киту и у Перуу такође, тако да ћемо са благословом Митрополита да одредимо имена и тим парохијама. Заиста мисија се јако брзо шири и што се тога тиче сам више него задовољан. У тим тренутцима човјек схвати колико је мали и никакав, и колико му само Бог помаже. Ми треба само да имамо вољу, да мало помјерамо руке и ноге и то ће све ићи Божијим промислом и Божијом помоћи. Оливера Балабан: Кажите нам нешто и о парохији у Перуу. Колико су удаљене ове двије парохије? Отац Рафаил: Удаљене су двије хиљаде километара и ми смо ту најближе комшије, пошто је Јужна Америка огроман континент. Занимљива информација је да се у атласима и на географским картама Јужна Америка представља као мањи континент од Сјеверне Америке, што није тачно. Јужноамериканци и Африканци су представљани као трећи свијет, као мање вриједни, па су и њихови континенти приказивани као мањи, да бисмо имали другачију представу, представу силе и слично. Јужна Америка је огроман континент гдје се човјек врло лако може изгубити. Еквадор и Перуу као што рекох су били под Старим Инкама, док су Гватемала и Панама биле Маје, а јужни дио: Аргентина, Уругвај, Парагвај су Стари Астеци. Ево и једну занимљивост да вам кажем, Маје су измислиле кошарку. Перуанци су другачији по менталитету од Еквадораца. Више су овако пламени, темпераментнији су, али јако искрен народ. Више личе на Инке и јако се поносе својим поријеклом, за разлику од Еквадораца. У Перуу имамо двије парохије у оснивању, једна је у Ајакучо граду, а друга је у Куско. Куско је град испод древног града Инка, града Макчу Пикчу. У Лими имамо парохију при Васељенској патријаршији, а црква која се тамо налази је грађена од стране Срба и Руса. Оливера Балабан: Да ли ће тај храм поново припасти Српској патријаршији? Отац Рафаил: Па нема посебне потребе за тим. Свештеник који тамо служи је Чилеанац, говори шпански, и тај храм је за све православне тамо: Русе, Грке, Палестинце, Србе и остало. То ми се такође свиђа у Јужној Амрици. Нема оног надметања – ово је Руска, ово Грчка а ово Српска црква, тога тамо нема, већ је све једна православна црква. Сви говоримо шпански и то је такође веома добро. Оливера Балабан: Колико Вам је за мисију важно знање језика? Отац Рафаил: То је обавезно и кључно у било којој мисији. Ти ако идеш у неку земљу, велико је уважавање тих који тамо живе, ако говориш њиховим језиком. Не можеш очекивати да шириш православље на српском, руском или било ком другом језику. Тако су и апостоли радили, као и Свети Кирило и Методије. Све су преводили на језике земаља у које су долазили. Рецимо мене неко пита: – Говоре ли они српски? Не, зашто би говорили српски. Ја сам тамо једини који говори српски. Помало се шалим са дјецом па њих научим понеку ријеч, јер дјеца су као сунђери све упијају, а то им добро дође да могу да имају неки језик који говоре међу собом, да могу мало да се шале са одраслима. Оливера Балабан: Како се сналазите за литературу? Претпостављам да није лако. Отац Рафаил: Слава Богу једноставно је. Да, зато што је ту био падре Алехандро, односно отац Александар, руски свештеник који је касније био и епископ, и који је превео много литературе са руског језика. Превео је пуно служби и разне теолошке литературе и то на шпански и португалски. Тако да нам је тај сајт који се зове отац Александар (пише се на енглеском) веома, веома користан.Оно што нам недостаје, на примјер нисмо имали Службу славе, ми то преводимо између себе. Занимљиво је рећи да је шпански језик у свакој држави Јужне Америке по мало другачији. Еквадорски шпански није исти као аргентински или као парагвајски итд. Све се разумије наравно али постоје неке ријечи које имају потпуно другачије значење. На примјер у литургији стих „ мирис миомира духовног“ мирис се преводи као олор што у Еквадору може значити и добар и лош мирис, а у Аргентини је само лош и не може се користити у литургији. У Еквадору би олор био парфем а у Аргентини смрад, тако да су то те разлике. Кад смо исправљали превод литургије (јер немамо званични превод), радио сам са неколико Еквадораца, као и са црквено-словенског и руског са неколико Руса, и тако смо сви заједно окупљени превели литургију на еквадорски шпански. Оливера Балабан: Био вам је Митрополит у посјети. Како су ту посјету Ваши парохијани доживјели? Отац Рафаил: То је за њих била посебна радост. Они су се понашали као да је сам Господ Исус Христос дошао, што и јесте заправо јер епископ је образ Христа. Тако да је то била припрема од једно мјесец дана унапријед, да свака ситница буде на своме мјесту. Морам да признам да сам јако задовољан са својим парохијанима јер сам то ништа не бих могао урадити. Ја сам више био као некакав организатор, давао неке ситне инструкције али они су имали идеје о томе како шта украсити, шта припремити од послужења и слично. Припремили су дочек митрополиту какав не знам да ли у некој православној земљи може такав бити, са толико љубави и труда. Митрополит долази једном у годину -двије тако да им је то још више значило. А и митрополит се обрадовао, видјело се. Ја сам се мало уплашио хоћу ли све стићи и да ли је све добро урађено, али митрополит заиста кад дође донесе пуно љубави и ако нешто и није како треба, он ће то са пуно љубави на један фини начин исправити. Мислим да није имао никакав приговор, захваљујући мојим парохијанима. Оливера Балабан: Шта планирате даље? Шта би то било корисно за наставак мисије у Еквадору? Отац Рафаел: Нама свима је највећа жеља да саградимо храм. Оливера Балабан: Имате ли некакву помоћ од државе по том питању? Отац Рафаил: Није баш благонаклона јер су тамо римокатолици веома јаки. Нису баш сагласни са тиме да ми имамо нешто тамо. Али добро, то је разумљиво, они то гледају као своју територију. Није то типично као код нас, тамо су римокатолици више помијешани са тим ратничким духом Инка и онда се ми доживљавамо као некаква конкуренција. А нама би само и најважније било да изградимо храм у Еквадору, пошто би то био први православни храм у цијелој држави. Капелица у којој сада служимо нам је већ помало мала. Иако је митрополит рекао да је то више црква него капелица, ми с јако радујемо због тих његових ријечи, не гордимо се али се заиста истински радујемо, желимо и хоћемо да саградимо прави храм. Наш први циљ је дакле да купимо земљу и да саградимо један храм са оним лијепим шареним руским куполама. Још једна занимљивост код нас у Еквадору је та што се углавном руски храмови препознају као православни, та архитектура. Наше цркве не баш толико, њима би то изгледало као некаква кућа, али пошто свакако тамо немамо Срба, можемо да бирамо како ћемо да градимо и онда ја то препустим народу, што се каже „глас народа – глас Божији”. Они свакако воле демократију. У цркви је свакако теократија али свакако око таквих неких ствари може да изрази жељу народ. Ето, то нам је углавном први циљ. Како је то прва црква онда желимо да буде и најљепша и најбоља, да се фреско пише и уреди потпуно али то су дуги планови, углавном желимо да православна црква послије 2000 година засија и у центру свијета. Оливера Балабан: Поред овог главног циља помињали сте и неке додатне активности које бисте жељели да покренете у парохији, попут црквеног радија и слично. Можете ли за такав некакав подухват да добијете подршку и помоћ од државе? Отац Рафаил: За сада никакву. Можемо да радимо али за сада само од наших средстава. Ми се надамо да ако им ми на примјер представимо макету цркве, пошто је црква прелијепа и ако бисмо успјели да је саградимо била би нешто најљепше у цијелом Еквадору, а опет се налази у Гвајакилу (иначе градови Гвајакил,Кито, Квенка, Санто Доминго се иначе такмиче ко шта има љепше у граду), тако да се надамо да нам у случају да им се допадне макета, градоначелник и локалне власти поклоне земљу за градњу храма. Кад имате земљу онда је све лакше. Плацеви у главним улицама су јако скупи и многи припадају граду, тако да би најбоље било да од града добијемо неку локацију. Наравно, поред храма мислили смо да покренемо и радио, прво интернет а послије и локални, можда и на територији цијеле државе, пошто имамо и везу са главним градом. Жељели бисмо да направимо и иконописачку радионицу. Пошто имам мало неког дара за цртање, мислио сам да замолим неког од наших монаха или монахиња да ме научи а потом и ја да учим Еквадорце. Направили бисмо и дом за старе. Поред цркве би били ти апартмани – собе са купатилом, гдје бисмо пазили старе Русе, Еквадорце и друге који немају никога и које нема ко други да пази. Као што каже Свети Владика Николај: наша мисија није да идемо и да куцамо од врата до врата у некој држави, него својим животом да свједочимо вјеру. Еквадорци кад виде да свештеник живи онако како прича, њих то јако привлачи. Када би још видјели да ми пазимо своје старе са љубављу, онда би се они још више прикључили цркви. Оливера Балабан: Јесте ли икада замишљали да ће Ваш монашки пут изгледати овако? Како Вам све то сада изгледа? Отац Рафаил: Не, нисам замишљао. Прије него што ћу отићи у Аргентину, ја сам дуго умољавао митрополита да ми да овај мали манастир на Жањицама – Ваведења Пресвете Богородице и коначно га умолио. Био сам пресретан што ћу ја да идем тамо на острво да живим, међутим човјек снује а Бог одређује. Митрополит се вратио из Аргентине гдје је био у посјети и онако на онај свој мистичан начин рекао да је оцу Кирилу тамо потребан ђакон. Потом се окренуо ка мени и рекао: – Ево на примјер наш отац Рафаил. Ја сам се у тренутку мало запитао – чекај зар нећу ја да идем на моје острво? Али наравно, то је благослов митрополита и ни у једном тренутку ми није пало на памет да кажем не. Отац Кирило и ја смо се наравно знали већ дуго времена и он је баш био изричит да ја тамо дођем. Тако сам отишао у Аргентину и морам признати да сам био мало изненађен. Обрео сам се на другом крају свијета али ето и моји Бокељи су такви, путују по цијелом свијету тако да ето није то ншта чудно. Оливера Балабан: Први храм у Јужној Америци су и саградили Бокељи? Отац Рафаил: Тако је. Први храм, храм Свете Тројице у Буенос Аиресу су саградили Бокељи и Руси. Нажалост сад тај храм припада овим неканонцима али у процесу смо и надамо се да ће храм бити враћен. Тако да ето, нисам уопште размишљао о томе и ето десило се све тако некако брзо. Након неког времена су звали из Еквадора да траже свештеника за своју заједницу. Рекли су да им треба стални свештеник и да ће они да га пазе и онда је митрополит питао мене да ли бих ја ишао тамо. Наравно ја сам рекао да хоћу, поготово што сам дуго ишчекивао и прижељкивао свештенички чин, био сам седам година ђакон и волио сам ђаконску службу јако али ипак свештеничка служба је нешто посебно и желио сам јако да постанем свештеник. Оливера Балабан: Јесте ли и у Еквадору задржали праксу свакодневног служења? Док сте или овдје, а и у Буенос Аиресу, служили сте сваки дан Свету Литургију. Отац Рафаил: Осим понедељка и у Еквадору служим сваки дан. Недјељом имамо пуно обавеза, послије литургије имамо и друге активности тако да понедјељак оставимо мало за тиховање Светим арханђелима а свим другим данима служим. По један од парохијана је задужен да дође сваки дан. Сриједом и суботом служимо на црквено-словенском да не бисмо заборавили наш свети језик а свим другим данима служимо на шпанском. Оливера Балабан: Како служите за велике празнике? У другим крајевима су обично литургије помјерене за викенд, управо зато што радним даном вјерници не могу да дођу на литургију. Отац Рафаил: Код нас је другачији систем. Службе су сваки дан у 10:30, то је мало касно, али биле су у 11:30 кад сам доша па сам ето успио да помјерим раније за сат времена. Надам се да ћу успјети да помјерим за 10 часова ускоро, али раније од тога не вјерујем да ће моћи. Када су велики празници онда примењујемо правило црквеног дана, који почиње увече, тако да литургију служимо увече. Обично служимо око седам сати увече и тада сви дођу на службу. Око шест завршавају са послом и најкасније до 7:30 смо на литургији. За све празнике служимо тако јер многима тако више и одговара. Оливера Балабан: Оче, хвала Вам што сте подијелили сву радост и љубав коју доживљавате тамо на другом крају земаљског шара. Желимо Вам да Вас прати Божији благослов на сваком следећем подухвату у мисији, да срећете само добре људе, да се јави неко ко би помогао да са својим парохијанима остварите те дивне жеље које имате и наравно да нам се што чешће јављате из Еквадора. Отац Рафаил: Знате како, ја морам само овдје нешто још да кажем и додам. Сад кад сам долазио овамо прво сам био у Русији неких десетак дана, тако да је црква Светог Александра Невског близу Москве била прва православна светиња у којој сам ушао након три године. Заплакао сам од среће када сам ушао у храм. Наравно, наша капела је исто црква и све то стоји, али њој још увијек недостаје пуно ствари. Ми овдје имамо све! Толико манастира, цркава, моштију, толико светих, преподобних, свега. Еквадорци се са једном православном иконом толико одушеве да мене често посраме. А ми овдје, опет кажем, све имамо, само треба да се молимо. Тамо нам заиста све, али буквално све јако пуно значи. Захвални смо свима који се помоле за нас а наравно и свима који нам на било који начин помогну. Само се помолите да баћушка Рафаил (како ме тамо зову) изгради цркву са својим парохијанима у Еквадору. Митрополит нас у томе подржава, видећемо како ће све бити у будућности. Оливера Балабан: Ето, хвала вам и не заборавите – једна молитва. Извор: Митрополија црногорско-приморска
