Великий трирядний розкішний позашляховик має більше потужності та більше функцій, але вам доведеться пройти повз новий вигляд. Новий bmw x7 Україна

Enjoy the videos and music you love, upload original content, and share it all with friends, family, and the world on YouTube.

A quipu (khipu) was a method used by the Incas and other ancient Andean cultures to keep records and communicate information using string and knots. In the absence...

あのモフモフをもう一度

Мій Київ - дивне місто мрій - глазами фотохудожников-киевлян

Kyiv Київ Киев - Мій Київ - дивне місто мрій - глазами фотохудожников-киевлян

Kyiv Київ Киев Мій Київ - дивне місто мрій - глазами фотохудожников-киевлян

Подивіться на це дивне та мінімальне сучасне мистецтво! Він сюрреалістичний, футуристичний і моторошний якщо ви хочете дуже унікальне та незвичайне зображення.

The official YouTube channel of Divna Ljubojevic & "The Melodists" Choir / Званични ЈуТјуб канал Дивне Љубојевић и хора "Мелόди"Muzika: Momčilo BajagićTekst:...

Аліса—видуманий геніальним математиком персонаж чи таки дівчинка- сусідка?  Ким би вона не була, її образ й досі каламутить англійську літературу та надихає кінематографістів і мультиплікаторів знову і знову видумувати дівчинці достойне Задзеркалля. Наша Аліса теж зазнала пригод і схоже збирається у нові. Сукня, саквояж, зручне взуття та рішучий настрій на підкорення видуманих світів. Сукня створена на індивідуальному занятті. Так і було сказано: хочу дочці щось дивне, але щоб можна було носити.

Празник Ваведења Пресвете Богородице свечано је прослављен у Ваведењском манастиру у Београду где је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао светом архијерејском Литургијом. Саслуживали су протосинђел Мардарије из манастира Светог Јована Богослова у Поганову код Пирота, протојереји-ставрофори Милован Глоговац, Драгомир Сандо, Александар Средојевић, Мирослав Радојевић и Петар Дамњановић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Његова Светост је, заједно са високопреподобном игуманијом манастира Ваведења мати Анастасијом, сесринством и домаћином славе г. Николом Чукићем и његовом породицом, преломио славски колач у присуству многобројног благочестивог народа. Појао је хор Мелоди под вођством гђе Дивне Љубојевић. Извор: Српска Православна Црква

У цей день відзначаємо 75-річчя відомого японського прозаїка та перекладача Харукі Муракамі.   Харукі Муракамі народився 12 січня 1949 року в Кіото (Японія). Навчався на факультеті театрального мистецтва і здобув ступінь драматурга. Був власником і сім років курував джаз-клубом. Переламний момент стався у житті Муракамі 1978 року – під час перегляду бейсбольного матчу в голові 29-річного Харукі раптово промайнула думка: «Я можу написати роман».   Повертаючись додому після того матчу, Муракамі купив папір і ручку, і тієї ж таки ночі почав писати свій перший роман.   Це незвичайний початок незвичайної письменницької мрії, але коли йдеться про Муракамі, усе дивне є нормальним, а все нормальне є дивним.   За останні сорок років твори Муракамі були опубліковані більш ніж 50-ма мовами та розійшлися мільйонними тиражами. Журнал «TIME» 2015 року назвав Муракамі одним зі 100 найвпливовіших людей у світі; він, безперечно, є найвідомішим автором з Японії; лауреат численних престижних літературних премій.   Люди в усьому світі вже багато років з задоволенням читають твори Муракамі, завдяки чому він здобув неймовірну популярність. Така зацікавленість у романах письменника і читацька любов до них обумовлена тим, що у своїй творчості автор руйнує звичні японські цінності, наповнює твори психологічними, емоційними переживаннями, філософськими міркуваннями про себе та свій світ, про страждання особистості.   Після вторгнення рф до України Харукі Муракамі висловив підтримку нашій державі і на знак протесту проти російської агресії випустив спеціальний епізод свого радіошоу із закликом до миру та припинення війни.   Вітаємо письменника з Днем народження і пропонуємо вашій увазі добірку його цитат:   «Життя в містах привчає дивитися хіба що собі під ноги. Про те, що на світі буває небо, ніхто і не згадає…»   «Пам’ять зігріває людину зсередини, і водночас рве її на частини.»   «Якщо все буде так, як тобі хочеться, то жити стане нецікаво.»   «Світ без любові – все одно що вітер за вікном. Ні помацати його, ні вдихнути.»   «Все, що в нас зникає – навіть якщо воно зникає навіки, – залишає після себе дірки, що не заростають ніколи.»   «Поки вчишся чомусь новому, старіти не так болісно.»   «Найважливіше – не те велике, до чого додумалися інші, але те маленьке, до чого прийшов ти сам.»   «Коли довго дивишся на море, починаєш сумувати за людьми, а коли довго дивишся на людей – за морем.»   «Професія перш за все повинна бути актом любові. Але аж ніяк не шлюбом за розрахунком.»   «Як не старайся, коли боляче – болить.»   «Потрібно вихлюпувати почуття назовні. Гірше, якщо припинити це робити. Інакше вони будуть накопичуватися та укріплятися всередині. А потім – вмирати.»   «Я не люблю самотність. Просто не заводжу зайвих знайомств. Щоб в людях зайвий раз не розчаровуватися.»   «Людина, в якої відібрали свободу, обов’язково почне когось ненавидіти.»   «На що тільки не погодиться людина заради ще одного цікавого спогаду.»   «Бути чесним один до одного та бажати допомогти – ось головне.»   «Людині дарується надія, і вона використовує її як паливо, щоб жити далі. Без надії ніяке «далі» неможливо.»   «Часто трапляється, що саме з дрібниці починаються найважливіші у світі речі.»   «Помилки – це розділові знаки життя, без яких, як і в тексті, не буде сенсу.»   «Таке відчуття, що завдяки тому, що тебе зустрів, зміг трішки полюбити цей світ.»   «Справжній геній – людина, що живе в тому світі, який вона сама вигадала й побудувала.»

У хладу стогодишње липе, као некада Христос у хладу маслина у Гетсиманском врту, Владика осечкопољски и барањски г. Херувим произнео је 9. августа 2018. године службу Троједном Богу и принео бескрвну Жртву од свих и за све у храму Светог великомученика Пантелејмона на Водици у Мирковцима. Саслуживали су протојереји-ставрофори Мирко Николић, Саша Кузмановић, Душан Колунџућ, Јован Клајић, Душан Марковић, Добривоје Филиповић и Драгомир Живанић, јереји Горан Тодоровић и Марко Шукунда, као и ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На литургијске прозбе и возгласе одговарали су богословска омладина и свештенство под вођством професора богословије Светог Арсенија Сремца Предрага Миодрага. Уследила је литија и помен за свештенике који су служили на мирковачкој Водици. Владика Херувим је освештао славска обележја и обратио се сабраној заједници: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, сабрани овде, пред цркве Светог великомученика Пантелејмона, у чије се име и сабрасмо, а опет у име Свете Једносушне Тројице, јер је Бог диван у светима Својим, како данас смо и чули у прокимену Апостола. Заиста је Бог диван у светима Својим, јер је овај дивни светитељ Цркве Божје просијао као најсветлије кандило које непрестано гори у црквама нашим и у душама нашим. Овај дивни светитељ кога смо данас прославили носи назив великомученик, који је својим животом сведочио веру Христову и мученички страдао за Христа, за Јевнђење и за Цркву Божју. Он је био родом из Никомидије, лекар по струци. Једне прилике када је исцелио слепог човека, његови ближњи, сродници и пријатељи су га оптужили да је хришћанин и онда га је цар Максимијан, тадашњи владар Римског царства, ставио на велика мучења и он је мученички пострадао за веру Христову. У његовом дивном житију пише да када је стајао пред царем Максимијаном Херкулијем он је телом био пред земаљским царем, а умом пред Небеским Царем, јер је знао да његово страдање јесте страдање за Христа и за Јеванђеље које је Христос проповедао. Управо та вера га је одржала и он је процветао као најлепши цвет у Цркви Божјој и прославља се као светило наше Свете Цркве. Радујем се данас што сам овде, поред овога дивнога храма и дивнога места, богопројављенога, где тече чудотворни извор, где смо се сабрали да прославимо Име Божје, да прославимо овога дивнога угодника Божијег, Светог великомученика Пантелејмона. Као што је Свети великомученик сведочио веру Христову, исто тако и ми треба да сведочимо Христа, непрестано, свакога дана и свакога тренутка. Како дишемо, исто тако треба да сведочимо, свакога секунда и тренутка исту ту веру Христову, какву је имао и Свети великомученик Пантелејмон. Међутим, поставља се питање како да ми стекнемо та небеска блага овде на земљи, јер ова земља нас води једном другом философијом живота, једном материјалистичком филозофијом која нас удаљује од самога Бога. Само светом Литургијом и литургијским животом у Цркви можемо стећи врлински живот и стицати небеска блага, онако како је то стицао и наш великомученик Пантелејмон, због кога смо се данас овде сабрали. Управо та небеска блага је он стицао и ми треба непрестано да их стичемо  у нашем овоземаљском животу. Да оставимо тај материјалистички живот који нам се намеће, а да се препустимо врлинском јеванђелском животу, јер преображење једино јеванђелски народ може да сведочи за Христа и да буде народ светосавски, народ светосимеонски, онако како су нам то наши Оци оставили. А оставили су нам добар пример дивнога земаљскога подвига какав треба ми да следимо и каквим ми треба да живимо. Не само да су нам они оставили, видимо да је и Свети великомученик Пантелејмон истог тог Христа проповедао и сведочио. Ми смо кроз историју имали дивне светитеље који су истим тим Јеванђељем, истим тим путем врлине ходили. Тако и ми треба да ходимо и да непрестано имамо Христа у себи, да непрестано, кад год долазимо на света богослужења, а требамо што чешће да долазимо, учествујемо у светој тајни Причешћа, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, јер је то једини прави и истински пут нашега живота и стицања врлина у овоземаљском животу. Ту се сусрећемо са Богом најближе, најпотпуније, најсавршеније, јер је света Литургија пуноћа живота у Цркви. У њој је све сливено и у њој је све испуњено. Лепо вас је данас видети овде, сабране у овако великом броју да сведочимо Христа, да сведочимо Јеванђеље Христово, да ширимо љубав, мир, јер је то једини начин нашег живота и опстанка на овим просторима. Нека би Господ дао да се, молитвама Светог великомученика Пантелејмона, наша вера умножи, да се љубав међу нашим народом умножи, да нема више међусобне заваде и неслоге, већ да влада слога, мир и љубав, од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост празничног дана била је још већа због чињенице да је, неуморним радом протонамесника Немање Клајића, Парохијски дом у Мирковцима ушао у завршну фазу радова и да свештеничка породица већ живи у њему. Имајући све ово у виду, Епископ је благоволео да освети Парохијски дом. Евхаристијско славље се наставило у црквеној сали, која је, такође великим трудом проте Немање Клајића, стављена у функцију пре неколико месеци. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Прва бригада Копнене војске прославила свог небеског заштитника, Светог мученика Нестора, у теренским условима. Светом Литургијом началствовао Епископ тимочки и војни г. Иларион уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија (фотогалерија). Овогодишњу светковину свог духовног покровитеља христољубиво војинство Прве бригаде Копнене војске отпочело је 8. новембра 2018. године, у навечерје празника Светог мученика Нестора у истоименом параклису у згради Команде бригаде, богослужењем празничног бденија којим је началствовао презвитер Игор Игњатов, сабрат Светосимеоновског храма у Ветернику уз саслужње презвитера Ивана Спасевског, пароха горњоковиљског. Богослужбеној лепоти својим појањем су допринели војни свештеници бригаде, презвитери Ђорђе Стојисављевић из команде у Новом Саду и Љубиша Човић из гарнизона Бачка Топола. Официри, подофицири и војници команде бригаде са члановима њихових породица и члановима Удружења српских добровољаца у ратовима 1912-1918. године Милош Обилић из Новог Сада, овогодишњи кумови славе, својим молитвеним присуством бденије су претворили у ненаметљиво раздрагану свечарску атмосферу. На самом концу бдења, началствујући свештеник је свечарима упутио пригодно слово о значају присуства Светог Нестора у животима сваког од нас, срдачно честитајући славу параклиса и јединице. Доприносећи празничном расположењу, отац Ђорђе, надлежни војни свештеник, бираним речима је заблагодарио свима присутнима који се са страхом Божјим труде и служе нашем спасењу позвавши их да се послуже празничним ђаконијама које су са великом марљивошћу и љубављу припремили славски кумови. Узимајући у обзир благословену чињеницу да се ове 2018. године Господње, лицем на празник Светог мученика Нестора, 9. новембра, навршава стотину година од како је слободарска војска Краљевине Србије, под мудром командом и моћном мишицом мајора Војислава Бугарског, победоносно ушла у Нови Сад ослободивши га од туђинске власти, као и 100-годишњица ослобођења Србије у Првом светском рату, то је по плану Врховне команде наше земље наређено да се 10. новембра изведе опсежна војна вежба широм отаџбине у циљу свечано-оперативног прослављања овог знаменитог јубилеја. С тим у вези, и велики број припадника Прве бригаде имао је свој знатан допринос у овом задатку, те је распоређен да се улогори уз реку Тису у самом залеђу Титела. Ова околност је проузроковала и идеју да се Свети Нестор прослави тамо где је једино и логично, међу војском на терену. Како је сваком војном свештенику прописано да има привремени богослужбени простор (шатор) то су се и војни свештеници бригаде постарали да исти подигну и ставе у свакодневну молитвену употребу ангажованог људства. Захваљујући свему овом, надлежни Епископ бачки др Иринеј је благословио да војска свог светог Патрона мученика Нестора прослави у складу са теренским условима. Уз све ово на празник Светог мученика Нестора, десница Вишњега је обезбедила необично пријатно, топло, мирно и сунчано време тако да је војска у празничном расположењу дочекала двојицу Епископа наше свете помесне Цркве и све остале уважене званице. Очинским благословом Владике бачког г. Иринеја светом Литургијом је началствовао Епископ тимочки и војни г. Иларион уз архијерејско саслуживање Епископа мохачког, и викара Епископа бачког г. Исихија. Саслужујући свештеници били су протојереји: Бранко Ћурчин, парох новосадски и Милош Јевросимов, парох тителски; презвитер Младен Јовановић, парох шајкашки и војни презвитери Слађан Влајић, главни војни свештеник, Селимир Вагић из Речне флотиле, Предраг Докић из 204. ваздухопловне бригаде из Батајнице, Горан Сандић из Специјалне бригаде из Панчева, Саша Совиљ са Војно-медицинске академије, и надлежни војни оци Ђорђе и Љубиша. Ангелско служење у ђаконском чину припало је Влади Поповићу из Новог Сада и Живку Рајиновић из Жабља. Богонадахнуту омилију засновану на јеванђелском читању и личности Светог мученика Нестора изговорио је владика Исихије изједначујући сваког хришћанина са војником који се непрестано, без обзира на мирнодопске или ратне услове,  усавршава у војевању за слободу духа и тела. Светодуховски трепераво и радосно појање, у име сабраних, принели су Господу полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, предвођени јерођаконом Јеротејем, сабратом Светоархангелског манастира у Ковиљу. Учешће у светој Литургији узели су официри, подофицири и војници, представници скоро свих десет потчињених јединица Команде Прве бригаде копнене војске као и припадници других састава, стационираних у истом простору и укључених у вежбу, на челу са командантом бригаде бригадним генералом Жељком Петровићем. Празничном расположењу свој видни допринос дали су овогодишњи кумови, чланови Удружења српских добровољаца у ратовима 1912-1918. године Милош Обилић из Новог Сада, и други мирјани. Завршницу првог дела славског програма чинило је читање честитки Начелника Генералштаба и Команданта Копнене војске поводом славе јединице и Дана верске службе Војске Србије и благодарствено обраћање надлежног војног свештеника Ђорђа Сојисављевића, Богу, Светом мученику Нестору, служашчим епископима, свештеницима, кумовима и свим сабранима за дивно заједничарење у Господу. После краће паузе, Епископ тимочки и војни г. Иларион, у молитвеном присуству Епископа мохачког г. Исихија и свих гореименованих свештеника и ђакона, испред беспрекорног строја војника обасјаних милујућом сунчевом светлошћу, извршио је историјско благосиљање славских дарова - колача и кољива, који у српској војсци на тако свечан и незабораван начин у логорским условима сигурно није извршен од краја Другог светског рата. Молитвеном чину уследила је војничка свечаност, на којој су се поред имена, награђених и похваљених припадника јединице, чуле и војнички промишљене, даровито сложене и очински изговорене речи команданта Прве бригаде бригадног генерала Жељка Петровића. Као што и приличи учтивима, завршна реч је дата ономе коме је Свети Архијерејски Сабор наше Цркве поверио старање над христољубивим војинством, Епископу тимочком и војном  г. Илариону. Владичино мудро обраћање исказано смирујућим гласом надопунило је целодневни славски програм и обогатило његов садржај, тако да се без претеривања може констатовати да су сви учесници ове дивне нематеријалне гозбе духовно  ситији и ментално јачи пошли у нове животне подухвате. У наставку свечаности, у несвакидашњем пријатном амбијенту на војном броду Козара за све званице уприличена је славска трпеза а за људство смештено у логорском простору у шаторима за обедовање. Свој немерљив допринос домаћинском гостопримству приљежно су извршили заставник Миле Даљевић, помоћник војног свештеника Команде бригаде, са помоћницима свештеника потчињених јединица, старијим водницима прве класе Дејаном Богићевићем из гарнизона Сремска Митровица и Златком Триванићем из гарнизона Бачка Топола. Неизмерно радосни што нас је Господ удостојио да ове године посебно свечано, а надамо се и богоугодно, прослависмо нашег духовног покровитеља Светог мученика Нестора, чији лик и дело, војинство Прве бригаде, ненаметљиво подстиче да смерно и вредно живи свој овоземаљски век. Зато нас овај неподељени утисак покреће да отворимо срца и усне у неућутно кликтање: Пострадавши одважно, бесмртну си славу сада наследио, јер си био изврсни војник Владике Христа, молитвама Димитрија мученика; са њим, дакле, Несторе мудри,  не престај молећи за све нас. војни свештеник Команде Прве бригаде Копнене војске презвитер Ђорђе Стојисављевић Извор: Епархија бачка

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумсвањe и, пошто јe спeсцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка - са једним изузетком - на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних" и „заупокојених" литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа" и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристијс са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава - у сасвим реалном смислу - Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ" Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба"; то је вечити извор „експерименталног" и „егзистенцијалног" знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена". Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца", исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показујс „у ломљењу хлеба". Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан - дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос јс на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству". Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме". Причешће је „храна бесмртности", „небески хлеб", а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесењс на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће" - у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству..." Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питањс, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери" у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света" још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова" тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу" и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна" која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: „... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога... Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ... да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..." Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је - по Еванђељу - зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви" Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као света Тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна" и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. Два значења поста Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без „прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну „философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор. Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св. Писму и Св. Предању. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. Први може бити означен као тотални пост. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. Други би се могао означити као аскетски пост јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима. Тотални пост, по својој природи, је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак на део дана. Још од самог настанка хришћанства, он је био схваћен као стањс припреме и очекивања - стање духовне концетрације на оно што треба да дође. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, „отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо „физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр. право на „ослобођење" поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут „евхаристички" пост. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз онога ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и „очекивање" Христа у „овом свету" и улазак овог света у „свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника - statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је „на стражи". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа који јој долази у Евхаристији, који ће доћи у слви кад се испуни време. Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да „не живи само охлебу" - да у себи васпостааља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје „нормално" стање. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могуда буду побсђене једино „молитвом и постом". Она је заснована на примеру самога Христа, који је постио 40 дана па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност „само хлебу" и објавио његово ослобођење. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. Ап. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободимо од превласти тела. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније „непрекидањс" поста, његово непрекидно трајање у времену. Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привиднe контрадикције у канонима, који регулишу пост. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан „прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан Царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости. Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски, који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због „психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде „савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. У Русији, нпр. монаси нису никада јели месо. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! Трагично је, заиста, да се у иеким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима свето Причешће, а дивне речи св. Јована Златоуста - „трпеза је пуна. Сви се наслађујете дивно! Теле је угојено, нека нико не оде гладан" - вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату садржину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентрације колико и у посту. Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржавамо од извесне хране недељом за врсме поста и осуде поста на дан Евхаристије. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила - ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору „спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији пређеосвећених дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста. Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана Извор: СПЦ

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА 1. Св. Андреј архиеп. Критски. Рођен у Дамаску од родитеља хришћанских. Од рођења па за седам година био нем. Када га родитељи одведоше у цркву и причестише, он проговори. Толика је сила божанског Причешћа. У 14 години оде у Јерусалим и постриже се у лаври св. Саве Освештаног. Разумом и подвигом надмаши многе старије монахеиби пример многима. По том га патријарх узе себи за писмоводитеља. А када поче свирепствовати јерес монотелитска (једновољничка) - која учаше да Господ Исус немаше вољу човечанску него само вољу божанску - сабра се у Цариграду шести Васељенски Сабор 681 год. у време царовања Константина Брадатог. Патријарх Јерусалимски Теодор не могаше ићи на Сабор него посла као свога пуномоћникаовога Андреја, тада архиђакона. На Сабору Андреј показа своју сјајну даровитост, речитост, ревност према вери и необичну разборитост. Помогавши да се вера православна учврсти Андреј се врати у Јерусалим на своју дужност. Доцније би изабран и постављен за архиепископа острва Крита. Као архијереј би омиљен веома од народа. Ревноваше много за Православље и сузбијаше крепко све јереси. Чињаше чудеса молитвама својим. Молитвом одагна Сарацене од острва Крита. Написа многе поучне књиге, песме и каноне, од којих је најпознатији Велики Канон Богородице, што се чита у четвртак пете недеље часнога поста. Беше такав по свом спољнем изгледу, „да гледајући му лице и слушајући његове медоточне речи свак се наслађаваше и поправљаше." Враћајући се једном из Цариграда он предрече своју смрт пре него достигне Крит. Тако се и догоди. Када лађа пловљаше близу острва Митилене, сконча свој земни живот овај светилник цркве и пресели се душом у царство Христово 712 г. 2. Св. Марта. Мајка св. Симеона Дивногорца (в. 24 маја). Сва душом посвећена вери она не помишљаше на брак. И када је родитељи обручише неком младићу, она намисли да остави дом родитељски и удаљи се од света. Но јави јој се св. Јован Претеча и посаветова, да учини родитељима по вољи и ступи у брак, што она и учини. Из тога брака роди се дивни светитељ Симеон, подвижник Дивногорски. Имала постојан обичај устајати у поноћи на молитву. С великим милосрђем помагала бедне, обилазила сироте и служила болне. Пред смрт на годину дана видела мноштво ангела са свећама у рукама, и сазнала од њих време своје смрти. Сазнавши то Марта се још са већим усрђем предаде молитви и добрим делима. Упокојила се мирно 551 год. и погребена била покрај столпа свога сина Симеона Столпника. По смрти јавила се више пута ради поуке људима и ради исцељења болних. Забележено је као значајно њено јављање настојатељу Симеонове обитељи. По сахрани свете Марте, игуман постави кандило на гробу њеном с решењем, да се оно никако не гаси. Но после извесног времена људи се олење, и кандило се угаси. Тада се настојатељ разболи, јави му се светитељка и рече: „зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила код Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу моме, побуђујете мене да се молим за вас Господу." Из овога је јасно, да је циљ нашег поштовања светитеља да их побудимо, да се они, као достојнији од нас, моле Богу за нас и наше спасење. 3. Свети мученик цар Николај Романов и други са њим.Николај Романов рођен је у Царском селу 1868. године. Његов отац, руски цар Александар III, желео је да Николај буде војнички јак и чврст, али он је био нежне природе. Венчао се са Александром (Alix од Hesse) 1894. године. Између 1895. и 1901, Николај и Александра изродили су четири принцезе: Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Године 1904, рођен је и принц Алексеј. Бољшевици су их све поубијали у Јекатеринбургу у ноћи између 16. и 17. јула 1918. Цар Николај био је дубоко побожан. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова и преко седамсто педесет манастира. Посебно је поштовао преподобног Серафима Саровског, који је прорекао његову и његове породице мученичку смрт. Архимандрит ЈУСТИН Поповић ЖИТИЈА СВЕТИХ 4. ЈУЛИ СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА, архиепископа Критског[1] Свети Андреј родио се нем у граду Дамаску[2] од врлинских хришћанских родитеља. И остаде нем седам година. Када се с родитељима својим причести у цркви Божанствених Тајни Тела и Крви Христове, тог часа му се у време светог причешћивања разреши језик од немила и он стаде говорити. Јер Христос, истинити Син Божји под видом хлеба и вина, начинивши себи хвалу устима овог немог дечка, показа колико је велика сила Светог Причешћа. Добивши кроз Свето Причешће моћ говорења, блажени Андреј би дат да се учи божанственим књигама. У четрнаестој пак години свога узраста он би доведен у свети град Јерусалим ради служења Богу. Свјатјејши патријарх га прими и причисли клиру; потом га, као паметна човека, узе себи за писмоводитеља. Свети Андреј вођаше тако врлински живот, подвизавајући се у целомудрију, уздржању и кротости, да му се и сам патријарх дивљаше. И беше он Богу угодан и свима мио. Након много година, за царовања Константина Брадатог[3], у Цариграду би сазван Шести Васељенски Сабор светих отаца[4] против злочестиве јереси монотелита[5]. На овај Сабор тадашњи јерусалимски патријарх Теодор посла овог блаженог Андреја, тада архиђакона, јер сам свјатјејши патријарх није могао ићи на Сабор у Цариград, пошто се Јерусалим у то време налазио под влашћу муслимана. На овом Сабору блажени Андреј постаде знаменит међу светим оцима, и код цара, због благодати Светога Духа којом беше испуњен. Они приметише у њему не само књижну мудрост и дубоко познавање догмата свете Православне Цркве него и светост богоугодног живота. Против јеретика он се показа као сјајан војник Исуса Христа, и јуначки војујући за благочешће он много помагаше Сабору светих отаца. По завршетку Сабора свети Андреј се врати у Јерусалим, и провођаше време у својим уобичајеним богоугодним трудовима. По налогу патријарха он вођаше бригу о сиротињи, збрињавању путника и неговању болесника. У свему томе он бејаше толико марљив и усрдан, као да самоме Христу служи. После тога, за владања цара Јустинијана Другог[6] блажени Андреј би назначен за архиепископа на Криту. Ту он беше светилник свету, обасјавајући Цркву Христову својим богонадахнутим учењем и својим животом, пуним сваковрсних врлина. Јеретицима пак он беше страшан, као непобедиви подвижник, кога се и демони бојаху и које он изгоњаше. Но не само невидљиви него и видљиви непријатељи се прогоњаху његовим молитвама. Тако једном на острво Крит нападоше Сарацени са својим лађама, и опседоше град Друмеос, у коме се хришћани беху затворили са својим пастирем, светим Андрејом. Они силно тукоше опседнути град, али без успеха; и са стидом побегоше, гоњени не оружјем него моћнијим од свакога оружја молитвама светитељевим, које он са сузама проливаше к Богу, и њима као стрелама наношаше ране непријатељима. Његове молитве имађаху велику силу: он за време бездождија и суше на Криту молитвама својим низведе дажд, који напоји земљу и даде јој обилан род. Светитељ Христов Андреј написа многе богонадахнуте књиге, песме и каноне, као и Велики Канон што се пева у четвртак пете недеље Великог Поста. Он украси Цркву песмама, и многим похвалама окити Пречисту Дјеву Богородицу. Ради неких црквених потреба он отпутова у Цариград, и би тамо многима од користи, јер се сваки наслађиваше и поправљаше гледајући лице његово и слушајући медоточиве речи његове. Због тога се и стицаху к њему сви који ишту спасење душама својим. А пред повратак из Цариграда на Крит, светитељ провиде своју смрт и рече својим милим у Христу пријатељима, да он неће више видети Крит. И опростивши се са тим пријатељима, он седе на лађу и крену на пут. Допловивши до острва Митилене, он се разболе, и на једном месту званом Јерис он предаде своју свету душу у руке Божије, године 740. Блажени Андреј, пошто је богомудро пасао поверено му стадо словесних оваца, увршћен је међу свете јерархе, који стоје пред престолом Оца, Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин. ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ МАРТЕ[7], мајке светог Симеона Дивногорца Света праведна Марта родила се у Антиохији. Родитељи њени беху побожни хришћани. Они је убеђиваху да ступи у брак, али она не пристајаше на то, пошто је желела да живи девственим животом. Међутим неко божанствено виђење у цркви светог Претече натера је да се покори родитељима и да се уда. У браку она по Божјем дару заче сина, светог Симеона, о чему она би унапред обавештена светим Јованом Претечом који јој се јави[8]. Поживевши не много година са мужем она обудове, и васпитаваше своје дете врло брижљиво, пазећи на њега по наређењу светог Претече, пошто је оно имало бити сасуд Светога Духа. Марта се свагда мољаше Богу за свога сина, да га прими на службу Себи, као некада Самуила[9] од пророчице Ане. Једном када Марта размишљаше о детету свом шта ће бити од њега када порасте, она виде у сну следеће виђење. Она виде себе са крилима и како узлеће високо, држећи у рукама дете и узносећи га на дар Господу, и притом говораше: Овакво узлажење твоје жељах да видим, о чедо! Нека ме Саздатељ мој отпусти с миром, јер обретох милост код Њега, пошто се удостојих посветити Му плод утробе моје! Ово виђење, као и ранија откривења што је имала, блажена Марта скриваше у срцу свом и благодараше Бога. И борављаше стално у храму Божјем, никада не пропуштајући црквено правило, због чега и становаше близу цркве. Она је пре свих долазила у цркву на богослужење, а излазила после свих. У ње беше благочестиви обичај: одлазити на празнична богослужења, ма где се вршила она, у свете храмове; с великом пажњом и скрушена срца стајати на свуноћним бденијима и божанским службама; и често се причешћивати Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. А колико се достојно она причешћиваше, сведочи то што после светог причешћа њено лице сијаше неком чудном светлошћу, као некада Мојсијево. Сваке ноћи у својој кући Марта устајаше пред поноћ на молитву, коју свршаваше у топлоти духа, лијући сузе, а свим умом погружена у Богу, кога она љубљаше свим срцем, свом душом и свом снагом. Према ништима она беше неисказано милосрдна, хранећи гладне и одевајући наге. Често посећујући болнице, она својим рукама служаше болнима, а за оне што умираху даваше погребну спрему од трудова својих. Исто тако и онима што се крштаваху даваше беле хаљине које сама израђиваше. По нарави она беше толико кротка, смерна и незлобива, да је нико никада не виде да се гневи, или да се препире, или да је жалосна. Она чуваше уста своја од многоговорења, говорећи само најнужније. Она веома чуваше молчаније, пошто оно навикава ум на богоразмишљање; и из њених се уста не чу реч празна, или лажна, или небогоугодна, већ из добре ризнице срца свог изношаше добра устима својим. Света Марта беше и миротворка међу разгневљенима, и саветодавка онима који не воде добар живот, и образац целомудреног, богобојажљивог и богоугодног живота за све, не само за жене него и за људе. Она бејаше препуна сваковрсних врлина, које је немогуће подробно испричати. Довољан доказ о светости њеног живота јесте велика светост рођеног од ње преподобног Симеона, јер је таквој жени и доликовало да буде мајком таквог сина. Када се већ њен син преподобни Симеон подвизаваше на Дивногорском столпу[10], Марти, после поноћне молитве, у тананом дремежу би овако виђење. Њој се са светим апостолом Тимотејем јави свети Јован Крститељ, према коме она, после Бога и Пречисте Богородице, имађаше нарочито усрђе и свакодневно му се с вером мољаше, и рече јој: "Ја се у свако време молитвено заузимам за тебе пред Богом, и никада те нећу оставити." Ужаснута и обрадована овим виђењем, Марта се прену и са страхом прослави Бога. И исприча то сину свом преподобном Симеону, кога је она понекад посећивала. Долазећи и видећи при столпу преподобнога мноштво најразноврснијих болесника, стеклих се ту ради исцељења, и многа чудеса која бивају молитвама преподобнога, Марта се не надимаше у уму свом, него гледаше на то са нарочитом зебњом, да не би како враг подметнуо замку ногама сина њеног. Стога се она са сузама мољаше Богу, да јој избави сина од лукавства вражија. А преподобноме говораше: Чедо моје, за све то ваља прослављати Бога који дејствује преко тебе. Ти пак имај на уму своју немоћ, и са највећом опрезношћу чувај срце своје. - Преподобни с радошћу примаше савете своје мајке и, веселећи се душом због богоугодног живота њеног, узношаше благодарност Богу. Пошто блажена Марта проведе дуго година у многим врлинама и најзад угоди Богу, она на годину пред смрт своју, у време топлих поноћних молитава к Богу, дође у усхићење и виде мноштво Небеских Чинова са свећама у рукама, који ликоваху и њој говораху: По истеку године ми ћемо те, разрешену од тела, узети у припремљено ти од Господа место покоја. То исто би откривено и преподобном Симеону. А једноме од братије би овакво виђење. Виде он Матер Божију Пречисту Дјеву Марију где у слави седи на престолу, а блажену Марту где стоји пред Њом, са рукама крстолико пруженим к Њој, сва претворена у крст златни, и сија светлошћу налик на сунчане зраке. Она сва изгледаше као пресветли крст, само јој се лице могаше распознати изнад крста. - Ово виђење би казано преподобном Симеону. А он рече да је то знак да се приближава крај блажене матере његове. Када се навршаваше последња година богоугодног живота свете Марте, она дође у посету сину свом преподобном Симеону. И рече јој Симеон: Благослови ме, мајко моја, као што Авраам благослови Исаака! - Ја ради тога и дођох овамо, одговори света, да се удостојим твога благослова и молитава, јер ми само још три месеца преостаје живота, па ћу отићи ка Господу Богу моме, који те изведе из утробе моје. Он нека ти да благослов и благодат Своју, да би ти добро завршио отпочети добри подвиг свој, и нека те Он удостоји царства Свог! Говорећи то, блажена Марта роњаше сузе из очију својих. А плакаху и братија који се беху сабрали ту, јер се веома ожалостише чувши да после три месеца неће више видети лице Мартино. Они говораху: Нека је жива душа твоја, мати, и нека хвали Господа! - А она потврђиваше своје речи, говорећи: Ако не буде онако као што вам рекох, онда сматрајте лажљивицом мене, слушкињу вашу. - На то јој преподобни Симеон рече: Ми сада молимо за твој благослов, а ове речи твоје су бол срцу нашем. - Светитељка онда рече: Благословени сте ви од Господа, и благословени су они који вас благосиљају. - При овим речима сви јој се присутни поклонише. А и она им се такође поклони, и оде кући својој у Антиохију. Сутрадан по одласку матере своје, преподобни Симеон дозва најопитније међу братијом и рече им: Заиста се приближује време одласка са земље госпође мајке моје, јер прошле ноћи видех у виђењу постављен преда мном престо и на њему седи мати моја, а ми сви стојимо око ње, и она нам учитељски говори прве речи псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожника (Пс. 1, 1), и остало из тога псалма. Поред тога она нам, као мајка својој деци, изговори и многе друге поучне речи. Затим устаде и пође испред нас у цркву, држећи у руци пресветли крст, а ми, појући умилне псалме, иђасмо за њом. После тога, на неколико дана пред своју кончину блажена Марта поново дође к преподобном Симеону ради последњег праштања. Том приликом она му исприча сва божанствена откривења која је имала у току свога живота; сем тога обавести га и о трудовима и подвизима својим, које је тајно обављала ради славе имена Божјег. И ту ноћ она преноћи тамо. У саном виђењу она виде себе узнесену на небеску висину, и виде чудесну и пресветлу палату, чију лепоту не може изразити никаква реч. И док она хођаше по тој палати и дивљаше се нерукотворној грађевини, она угледа Пречисту Дјеву Богородицу са два пресветла ангела, која је упита: Што се дивиш? - А она, са страхом и радошћу поклонивши се богобојажљиво Божјој Матери, одговори: Дивим се, о Владичице, јер тако чудесну палату ја не видех на земљи у све дане живота свог. - Шта мислиш, упита је Пречиста, за кога је спремљена ова палата? - Не знам, Госпођо! одговори Марта. - Тада јој рече Мати Божија: Зар ти не знаш да је ово место покоја, које сагради син твој и у коме ћеш ти одсада боравити вавек, спремљено за тебе? - Рекавши то, Пречиста нареди анђелима и они поставише усред палате диван престо; онда Пречиста рече светој Марти: Ова слава дарује се теби, пошто си богоугодно поживела у страху Господњем. - После тога Богоматер упита Марту: Желиш ли да видиш нешто још славније? - При овим речима Она јој наложи да пође за Њом. Узишавши на највиша небеска места, Богомати јој показа палату, несравњено чудеснију и блиставију од оне прве, чију дивоту не може ум људски постићи нити језик исказати. И ову палату, рече Пречиста, подигао је твој син; а почео је темеље и треће палате. - Рекавши то, Пречиста је поведе ка сунчевом истоку и показа јој с висине рајска насеља, и у њима мноштво хорова мушког и женског света који се весељаху. И рече Владичица: Ова места дарова Син мој онима који проведоше живот целомудрено и праведно у држању заповести Господњих, и усрдно чињаху многе милостиње, због чега се и сами удостојише од Господа, јер: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7). Такво би виђење свете Марте, које она исприча сину свом. А тај дан беше недеља, и она се причести Божанствених Тајана Тела и Крви Христове, и сијаше лицем од благодати Божије, и од неизразивог радовања духовног којим се она испуни када би обавештена о кончини својој и о спасењу свом. Цео тај дан и следећу ноћ блажена Марта проведе делом у многим пријатним богонадахнутим разговорима са својим сином, делом у топлим сузним молитвама к Богу. У понедељак пак, давши мир и благослов и последњи целив сину свом и свима ученицима његовим, она се растаде с њима, док сви они плакаху много, и оде у насеље, звано Тивиринт, три потркалишта удаљено од Дивне Горе, у коме беше црква светог Јована Крститеља. Ту она изли много молитава, и стаде изнемогавати телом. Житељи овог насеља, који је веома поштоваху, мољаху је много да одахне код њих од трудова својих. И она се стварно тај дан и идућу ноћ одмори код њих, али још више изнеможе телом. Онда у уторак би одвезена на колима у Антиохију кући својој, која се налазила у предграђу, званом Дафне. А у среду, молећи се топло Богу и лијући обилне сузе, и имајући несумњиву наду на своје спасење, она предаде у руке Божје свету душу своју, у пети дан месеца јула. Умирући, она завешта да тело њено буде погребено на месту где се погребавају странци и ништи. Али преподобни син њен Симеон, обавештен откривењем од Бога о престављењу мајке своје, посла неке од својих ученика да тело њено пренесу к њему на Дивну Гору, да га сахрани поред свога столпа. О светој Марти пише и ово. Када света душа њена отиде ка Господу, неки, налазећи се око чесног тела њеног, видеше како се лице њено осмехује радосно, и из њених уста чуше се ове речи: "Велику благодат примих од Бога, и налазим се у неисказаној светлости и радости". Присутни се ужаснуше, и помишљаху да она ради сина свог доби милост од Господа. Али она на овакве њихове помисли говораше, да се она прослави не толико због сина колико због врлинског живота свог, јер Господа ради показа велико трпљење у уздржању и постничким подвизима, и ревносно хоћаше путем заповести Његових, и од свег срца заволе Богоматер која је Господа родила. Чесно тело свете Марте би у петак са великом чешћу ношено из антиохијског предграђа Дафне на Дивну Гору, јер многи антиохијски народ и свештенство са кадионицама, свећама и псалмопојањем спровођаху велику угодницу Божју. Они што ношаху ковчег са чесним телом њеним тврђаху да никакву тежину не осећаху за време ношења. Јер док тела осталих мртваца имају природну тежину, дотле ово свето тело бејаше некако надприродно лако, и као да само по ваздуху иђаше. А један млад човек из гомиле, по имену Сергије, син угледног грађанина Антонија, видевши ову величанствену пратњу и народ који се тиска око ковчега, једне како усрдно подмеђу своја рамена под ковчег да га носе, друге како желе да се дотакну чесног тела, подсмехну се у себи, говорећи: "Каква је корист од додира к мртвоме телу?' - И врати се натраг. И гле, одмах се тако тешко разболе, да онеме од болести; и та болест његова трајаше тридесет дана, и једино на гробу светитељке он доби исцељење, о чему ће бити речи касније. Када чесно тело донесоше у обитељ преподобног Симеона, која се налази поред његовог столпа, стадоше при телу вршити свуноћно богослужење. И те ноћи двојици од братије ученика Симеонових блажена Марта јави се жива у светлој одећи и пресветлог лица. Ученици се силно препадоше, знајући да је она умрла. Но она им рече: "Не бојте се, јер ме Господ не уброја међу мртве него међу живе, и ја дођох да вам помажем против ђавола, да бисте, победивши га, добили живот вечни." - Рекавши то, она постаде невидљива. Када наступи субота, силан се свет са свештеницима и клирицима сабра из околних градова и села ради погреба светитељке. Они приметише да се свето лице њено у гробу не беше изменило, него беше као младо, цветајуће лепотом и сијајуће благодаћу; и из тела њеног не излажаше задах својствен мртвацима, мада већ беше четврти дан откако се преставила. Уз појање прописаних песама они је чесно погребоше пред столпом светог Симеона, по његовом наређењу, да би он свагда могао гледати гроб своје мајке. А кад мину субота и стаде се вршити недељно богослужење, један човек из народа, по имену Јован, по чину црквени чтец, задремавши, виде свету Марту како блистајући сва узлази по лествици на столп к преподобном Симеону; а над гробом њеним виде херувимску колесницу, вожену шестокрилим животињама. - Ово виђење он потом са заклетвом исприча преподобном Симеону. Преподобни му на то рече: Чедо, дај славу Богу што те удостоји да видиш херувимску колесницу. А мати моја и ја зачети смо и рођени у гресима, и нама је потребна милост Божја. После тога к преподобном Симеону дођоше отац и мајка гореспоменутог Сергија, који се подсмехну пратњи свете Марте и због тога се изненада разболео, и с плачем га мољаху да молитвом својом исцели и њиховог сина као што исцељује многе друте болеснике. Светитељ им на то рече: Идите и упитајте сина свог, нека вам сам каже узрок своје болести, јер он већ може говорити, пошто му је сада лакше. - Вративши се кући, родитељи стадоше распитивати сина о његовој болести. Он им онда рече: Ова тешка болест наиђе на мене зато што се подсмехнух чесној пратњи свете Марте, окренух лице своје од ње, и не хтедох на раменима својим поносити њен ковчег. - Тада родитељи метнуше сина свог у кола и одвезоше га на Дивну Гору к преподобноме. А он им наложи да ишту исцељење од гроба његове мајке. И када се они са сузама помолише на чесном гробу њеном, болесник одмах устаде савршено здрав, као да никада ни боловао није. По сахрани преподобне Марте братија поставише кандило на гробу њеном с решењем, да оно и дању и ноћу гори у част њену. Но после извесног времена они се олењише и престадоше палити кандило. Међутим, примеђујући то, преподобни Симеон ћуташе и ништа не наређиваше односно кандила, да ученици његови не би помислили о њему, да он безмерно поштује своју матер после смрти. Тих дана, тешко се разболе манастирски економ, тако да беше скоро на самрти. Но у поноћи њему се јави света Марта, говорећи: "Зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте, да мени није потребна светлост од ваших свећа, пошто сам се удостојила од Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу мом, то ви чините за своје спасење, јер ме побућујете да се молим за вас Господу." Говорећи то, светитељка држаше у својој десној руци као пресветли бисер - честицу животворног Тела Христовог. Додирнувши њоме болесника, она рече: Буди жив и здрав од овога! Рекавши то, она постадс невидљива. Болесник пак одмах устаде здрав и похита на гроб светитељкин; и павши крај гроба, он сузама заливаше земљу, молећи с једне стране опроштај за свој нехат, а с друге - благодарећи за исцељење. После тога он уреди, те кандило неугасиво гораше на светитељкином гробу. Збиваху се и многа друга чудеса на гробу светитељке: слепи прогледаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и сваковрсне болести се брзо исцељиваху, молитвама свете праведне Марте а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин. СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДОНАТА, епископа Либије Као епископ Либије учинио многа велика и богоугодна дела. СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА, епископа Киринејског Свети свештеномученик Теодор живљаше у време цара Диоклецијана[11] у граду Киринеји[12], у Либији, одакле је био и Симеон Киринејац[13]. Он имађаше диван рукопис, и бејаше тако савршени краснописац, да је црквама Божјим оставио много својеручно написаних књига. Због тога га његов рођени син Лав оптужи игемону[14] Дигниану како он има неке књиге, те многе јелине одвраћа од служења боговима и обраћа их у Христову веру. Са тог разлога свети Теодор би изведен пред игемона, а њему следоваху многи хришћани, међу којима беху света Лукија, Ароа и Киприла. Игемон затражи од светитеља да му преда књиге, и захтеваше од њега да се одрекне Христа. Но светитељ нити књиге предаде, нити се Христа одрече. Зато га силно тукоше моткама и оловним штаповима. После тога мученик разруши незнабожачки жртвеник. Због тога га обесише о дрво и стругаху му цело тело; при томе му ране заливаху сирћетом и сољу, па их сурим крпама трљаху; затим му бријачем одсекоше језик; који узеше гореспоменуте свете жене; па га најзад одведоше у тамницу. Идући у тамницу, еветитељ узе од светих жена свој језик и метну га на своје груди, и појави се један голуб који лећаше око светитеља. Видећи то Лукије незнабожац, већник града Киринеје, верова у Христа. А свети мученик оздрави благодаћу Божјом; и после тога поживе кратко време, па предаде душу своју у руке Божје, 310 године. Утом и голуб излете из тамнице. Међутим игемон, дознавши да је већник Лукије поверовао у Христа, нареди да се предаду на смрт гореспоменуте жене: Лукија, Ароа и Киприла, а и сви јелини који повероваше у Христа и бише крштени светим Теодором. После тога Лукије, пошто се крсти, убеди и самог игемона Дигниана, те и он поверова у Христа. Онда они заједно отпловише са Крита на острво Кипар, и тамо нађоше другог игемона који стављаше на муке све који призиваху име Христово. Кришом од Дигниана Лукије предаде себе мучитељима; и пошто разруши идолопоклонички жртвеник, њему би одсечена глава, и он прими венац мучеништва. Дигниан узе свето тело његово и погреба га. Света мученица Киприла бејаше из истога града, из кога беше и свети мученик Теодор: Киринеје. Удавши се, она проведе у браку две године; и после смрти свога мужа остаде удовица двадесет осам година. Патећи од силне главобоље, она умоли своје родитеље, те је ови пустише да ради исцељења од свога недуга иде к светом епископу Теодору, који тада беше у тамници за исповедање вере Христове. Добивши исцељење од светитеља, она му заједно са Лукијом и Ароом служаше до смрти. А када свети Теодор сконча, света Киприла би оптужена код игемона. Изведена пред игемона, она исповеди веру у Христа и одби да принесе идолима жртву. Тада јој метнуше на једну руку жар, држећи јој чврсто руку; затим на тај жар метнуше тамјан, и тако је примораваху да принесе идолима жртву. На то им светитељка рече: "То није моја добровољна жртва, већ жртва сатанска и недобровољна". Због тога јој злотвори чврсто држаху руку, док јој сва не изгоре. После тога свету мученицу обесише о мучилишно дрво, па јој стадоше стругати тело, и тада јој из рана на телу тецијаше крв, а из дојки млеко. Усред тих мука блажена мученица предаде душу своју Христу, и доби од њега нетрулежни венац. По наређењу игемона, споменуте Лукија и Ароа узеше тело свете Киприле, и сахранише га уз најслађе погребне песме. Чим чесно тело би сахрањено, из гроба свете мученице провре роса, која исцељиваше све болести и све страсти. Поеле тога игемон предаде на смрт и свету Лукију и свету Ароу, и оне сада заједно са светом Киприлом блаженствују на небесима.[15] СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОТА Овај свети мученик (или по некима свештеномученик) пострада за Господа Христа мачем посечен. СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОТА, ТЕОДОТИЈЕ и ДОЛИНДУХА, и са њима ДИОМИДА, ЕВЛАМПИЈА и АСКЛИПИАДА Ови свети мученици због исповедања вере у Христа бише ухваћени од незнабожног цара Трајана[16]. Приморавани да се одрекну вере у Христа и принесу идолима жртву, они одбише. Због тога их ставише на разне муке, па их потом затворише у исту тамницу у којој се налажаше свети мученик Јакинт коморник[17]. Тамо их свети Јакинт учврсти у Христовој вери. А када свети Јакинт прими венац мучеништва, тада изведоше ове свете мученике из тамнице и примораваху их да једу од идолских жртава. Али они чврсте душе, не само не пристадоше но то, него и изобличише идолопоклоничку веру. Због тога их повешаше о мучилишна дрвета и стругоше им тела, па их потом скинуше и одсекоше им чесне главе, те тако ови победоносци узиђоше на небеса. А чесна тела њихова чесно погребоше неки хришћани на месту где и примише мученичку смрт.[18] СПОМЕН СВЕТИХ ЖЕНА МУЧЕНИЦА КИПРИЛЕ, АРОЕ и ЛУКИЈЕ, пострадалих са Св. Теодором Киринејским.[19] СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФИЛА II Пострадао за Христа мачем посечен. СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕНИГНОСА У миру се упокојио у Господу своме. СПОМЕН СВЕТЕ АСКЛИПИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ У миру се преставила. СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА ХОНИЈАТА, архиепископа Атинског Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским[20]. ________________________________________ НАПОМЕНЕ: 1. Крит или Кандија - највеће острво у Средоземном мору; налази се у источном крају овога мора, на југу од Јегејског мора. 2. Дамаск - најстарији сиријски град; спомиње се у Библији још у повести о Аврааму (1 Мојс. 14, 15); налази се на североистоку од Палестине, у прекрасној и плодној равници код источног подножја Анти - Ливана. 3. Константин IV (Погонат) царовао од 668 до 685 године. 4. У 680 години. 5. Јерес монотелита (=једновољника) признавала у Господу Исусу две природе, али само једну вољу, и то божанску. О овој јереси опширно се говори у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21 јануаром. 6. Јустинијан Други царовао од 685 до 695 године. 7. Треба приметити, да се света праведна Марта, мајка светог Симеона Дивногорца, преставила у пети дан овога месеца; али пошто је њена служба у Минеју стављена под овај дан, четврти јули, а и у Прологу се синаксар чита овога дана, то је са тог разлога и житије њено стављено под четврти јули. Исто тако треба приметити да се у неким Синаксарима овога истог дана (5. јула) спомиње преподобна Марта, мајка св. Симеона Столпника, који се слави 1. септембра (тамо видети и спомен ове свете Марте, мајке његове). Ова пак св. Марта, мајка Св. Симеона Дивногорца спомиње се под 5. јулом и у Патмоском кодексу 266. 8. То је подробно описано у Житију светог Симеона Дивногорца, чији спомен Црква празнује 24. маја. 9. Самуило - знаменити судија и пророк народа израиљског. - Спомен његов празнује се Црквом 20. августа. 10. Дивна Гора, на којој се подвизавао свети Симеон, налазила се у близини Антиохије сиријске и Селевкије. 11. Диоклецијан управљао римском империјом од 284 до 305 године. 12. Град Киринеја или Кирина налазио се у старој римској афричкој провинцији Киренаки, близу северних обала Средоземног Мора. 13. Види: Мт. 27, 32; Мк. 15, 21; Лк. 23, 26. 14. Игемон = управитељ области. 15. Њихов свети спомен такође се врши на данашњи дан. 16. Трајан царово у римској царевини од 98 до 117 године. 17. Спомен светог мученика Јакинта празнује се 3. јула. 18. Ови свети мученици пострадаше у Риму за владе цара Трајана. 19. О њима видети опширније под данашњим датумом: Страдање св. свештечомученика Теодора, еп. Киринејског. 20. Види: Димитријевски, Типици II, 754.