Learn how to chant the Shabbat blessings for Friday night. The transliteration (Hebrew), translation (English) and printable PDF of the Shabbat prayer is included.

The very last act performed before bringing Shabbat into the home is the lighting of the Shabbat candles. While this mitzvah is considered one of the three primary mitzvot of a Jewish woman, Shabbat candles must be lit in every home, by either a man or a woman. Learn more: http://njop.org/candlelighting

Shabbat Evening

A day of rest. That’s Shabbat in its simplest form. In the Jewish faith, Shabbat is welcomed at sundown on Friday evening with the lighting of the Shabbat candles and a blessing. It’s a meaningful celebration but one that can fall by the wayside when work responsibilities creep into the night, social plans beckon, and it just seems easier to collapse onto the couch and turn on Netflix.

This Digital Prints item by MagliMdesigns has 3 favorites from Etsy shoppers. Ships from United States. Listed on Sep 10, 2023

Challah is a symbolic bread, with everything from the individual ingredients to the number of strands used to form the loaf functioning as a spiritual symbol.

Spirituality & Health Magazine provides inspiration for conscious living, healthy diet and lifestyle, social action, spiritual wisdom, and sustainability.

Shalom to you all. In my previous blog post on Shabbat, I shared what I believe to be the heart of Shabbat - the 5 R’s of Sabbath or Shabbat. For me this has been the most essential focus. If you don’t start here, the Sabbath will become a burden and a heaviness that will actually create more unrest than recovery! Deut

Explore 37 Shabbat dinner recipes, from classic matzo ball soup to modern maple salmon. Find the perfect recipe to make your next Shabbat special!

Смысл традиции, основные правила и субботнее благословение

Encyclopedia of Jewish and Israeli history, politics and culture, with biographies, statistics, articles and documents on topics from anti-Semitism to Zionism.

Encendiendo las velas del shabbat

Mikvah Prayer – Guided by Prayer

Learn the blessings for before and after the Torah reading.

1.Најранији преводи јеврејске Библије Изгон јеврејског народа у Месопотамију лишио их је храмовног богослужења, и они су се у потпуности окренули својој Библији еда би очували свој национални и верски идентитет. Тако су Јевреји повратници наредног столећа, мада су успоставили богослужење у Храму, неговали верност Закону и његовом јавном читању, како је то изложено у књигама Јездриној и Немијиној. А Јудејаца у ово доба није била само у Палестини – у време док су се налазили у вавилонском ропству већ су настајале јудејске заједнице изгнаника у Египту, и та колонија и под персијском влашћу постајала је бројно све снажнија, премда је знатан део Јевреја остао у Месопотамији. Војни успеси Александра Македонског охрабрили су народе многих раса да се настане у новооснованим градовима, па је број Јевреја у Египту бивао све свећи и они се распростреше по читавом јелинистичком свету.  Сва ова збивања су произвела лингвистичке  промене у говорном арамејском језику, пошто су тај језик палестински и месопотамијски Јевреји преузели као говорни језик уместо јеврејског, док су Јудејци у јелинистичким градовима почели говорити грчки.  На ова два језика дошло је до првих превода библијских књига, с једне стране, до превода на арамејски, одн. до таргума, а с друге, до превода на грчки говорни језик познат као Септуагинта. а) Преводи на арамејски Према предању, до превода на арамејски језик или на састављање таргума дошло је по повратку из вавилонског ропства, па се из Нем 8,8 види како се обичном народу преводило све време док се читало из Библије на јеврејском језику. У овом случају, сматра се да партицип mеporash значи уз тумачење, а не тек тек јасно и разговетно превођење. Међутим, ово предање се не може потврдити. Но јасно је из кумранских списа, као и из Новога завета и одељака Мишне, да су до краја Другог савеза (храма) таргумска тумачења спадала у егзегетско наслеђе међу Јудејцима. Таква тумачења, појашњења су најпре преношена усмено, а тек касније забележена. У најранијим таргумима зацело има много хагадског материјала или мидрашког излагања која су уношена заједно уз превођење јеврејског текста на арамејски: ово показује како су два приступа, превођење и тумачење, били присутни при овом превођењу. Не само да је на овај начин нејасним библијским одељцима пружано јасније схватање, него су у библијске извештаје додавани поучни или тек занимљиви детаљи. Увиди у списе у каирској генизи, затим у Кумрану и у кодексу Неофити у Ватиканској библиотеци, показали су читав дијапазон таквих превода који су постојали, а понекад су пројављивали везу с другачијом врстом текста јеврејске Библије, што налази у Кумрану потврђују.  Ово даје закључити да су преводи које поседујемо настајали у различитим местима и у другим јеврејским заједницама. б) Преводи на грчки језик Неки научници претпостављају да је превод Септуагинте (LXX) настао на сличан начин, одн. да је било више различитих грчких превода сачињених у појединим јеврејским колонијама грчког говорног подручја. Овиме се може објаснити постојање различитих породица превода LXX, који би представљали древне облике грчког текста, а не текстове који су доживели каснија кварења и исправке. Но, мада су угледни библисти изнели овакво мишљење, оно није наишло на свеопшти прихват. Већина стручњака сматра да, барем што се тиче Петокњижја, можемо прихватити схватање да је постојао изразит јединствен превод једне руке у 3. веку пре Хр. Такав изразит податак налазимо у Аристејевом писму, спису који хоће да буде писмо које је кружило међу Грцима са описом настанка превода Старога завета на грчки језик, обављен на заповест Птолемеја II Филаделфа (283-246. г. пре Хр.), а на подстицај библиотекара Димитрија Фалерона. На молбу цара, јеврејски првосвештеник шаље 72 стручњака који обављају превод за исто толико дана (касније су хришћански писци додали и чудо како су ови библисти радили по двојица без договора с другима, а кад су се састајали, нађено је да је преведени текст на грчки био поптуно истоветан!). Детаљи из овог приповедања не могу одолети стручној критици. На пример, Димитрије није био Птолемејев библиотекар; штавише, овај га је отпустио из службе. Мада се сама приповест жели приказати као да ју је писао Грк, по много чему је закључити да је писана с јеврејске тачке гледишта. Па ипак, без обзира на ове примедбе, углавном се прихвата да настанак превода треба ставити у оно време, очигледно традиционално, које Аристејево писмо управо наводи. Истраживање текста Старога завета показује да је овај превод дело више преводилаца; превод Петокњижја можемо ставити у 3. век, а из пролога у књигу Исуса сина Сирахова (око 116. г. пре Хр.) видимо да су до тог времена све јеврејске библијске књиге биле преведене на грчки језик. Ово проистиче и из чињенице да је превод био у употреби међу александријским јеврејским историчарима, као и из одјека превода Исаијине књиге код песника и учењака Калимаха (око 300-240. г. пре Хр.). И стил је другачији: у многим књигама примећује се тенденција да се и на грчком имитира јеврејска реченична конструкција, а при том су и значајне разлике у степену таквих дословних подухвата. Неке поучне књиге, с друге стране, карактерише велика слобода, која је допуштала да се понекад добро одступи од смисла изворног текста; можда је за ово био разлог и то што се преводилац сусретао с великом тешкоћом како да преведе неке одељке јеврејског текста. Углавном, умногоме се настојало на тачности, па је захваљујући тој чињеници долазило до потоњих успелих ревизија превода. Наше раније знање о овоме од познијих хришћанских учењака још темељитије су подржали и приказали рукописи пронађени у кумранским пећинама на Мртвом кору и у Вади Мурабат. Неке рукописе карактерише посебно то што су јеврејски израз wegam преводили на грчки са kaige, а ови рукописи се доводе у везу с Теодотионовим преводом за којег се раније петпостављало да је живео у 2. веку по Хр., а сада, према датовању рукописа, претпоставља се да је живео раније – у 1. веку пре Хр. или у 1. веку по Хр. Теодотионово име је већ било познато, као и име Акиле и Симаха, као ревизора грчкога превода, а чије настојање је било на што већој тачности и буквалној подударности јеврејског изворника и грчког превода. Навођење библијског текста код светих Отаца ране Цркве и повремени спомени у довољној мери су посведочавали употребу овог превода и пружали знања о њему све док савремени проналасци рукописа са овим текстом нису у поптуности заокружили слику. Свети Оци су се углавном спорили, нарочито са Акилом, око месијанских места  у Старом завету на којима су хришћани заснивали своје богословље, као и око начина тумачења, од стране хришћана и Јевреја, оних места која представљају сведочанства из Старог завета која су хришћани схватити у смислу да указују на Исуса Христа и његову Цркву. Током таквих сучељавања бивало је јасно да би хришћански аргументи били слаби уколико би своја гледишта поткрепљивали Септуагинтиним преводом оних места која су одударала од јеврејског оригиналног текста, а на која су се јеврејски библијски стручњаци позивали као на примарно сведочанство. Као испомоћно средство, а у циљу очигледног прегледа начина превођења Старога завета кроз историју,  александријски библиста Ориген је приредио шестостубачно дело у науци познато као Хексапла. У овом спису је јеврејски текст изложен упоредо с његовом транскрипцијом, као и упоредо с његовим преводима на грчки језик Теодотиона, Акиле и Симаха (као и другим преводима појединих књига), а уз њих и превод LXX, који је Ориген снабдео критичким апаратом како би поправио његове мањкавости. Ово Оригеново дело (чијих неколико рукописних трагова је у последње време угледало светло дана), мада подузето у циљу разјашњења, на дугу стазу је постало потенцијални извор кварења с обзиром на то да није схватан његов критички апарат. Лукијан из антиохијске библијске школе такође је радио на успостављању што присније везе између јеврејског изворника и његовог превода на грчки језик. в. Преводи на сиријски језик По мишљењу многих библиста, Петокњижје је са јеврејског оригинала превео на сиријски неки Јеврејин, мада је сачувано у Библији Сиријске Цркве. У преводу се запажа утицај таргумске традиције. Претпоставља се да је овај превод настао кад је краљевска кућа Адјабена прешла у јудејство у 1. веку по Хр., што је био повод за подузимање превода. Међутим, није прихваћено слично мишљење да је превод на латински сачињен у јеврејским круговима у Антиохији, а касније га за своје потребе прилагодила хришћанска Црква, углавном на лингвистичким основама. (В. Преводи Светога писма на сиријски језик, Гласник СПЦ, март 2015). 2. Најранији преводи Библије међу хришћанима Новозаветне књиге наводе Стари завет према Септуагинтином преводу. Оба Завета су читана у Цркви као богонадахнути текст. Црква се распростирала међу хришћанским верницима по урбаним местима: овде су били на располагању и Стари и Нови завет на грчком језику, и њихови наводи срећу се у богослужбеним текстовима писаним кроз историју, у канонском праву, догматском и моралном богословљу, као и у житијама светих. Међутим, док се Јеванђеље ширило током 2. века, оно се обраћало, како на Западу где се говорио латински, тако и у источним рурарним пределима јелинистичког Истока, тамошњем домородачком становништву на грчком а које није говорило овај језик. Мора да се ускоро увидела потреба да се библијске књиге преведу као источници учења и владања. Некадашњи превод Старога завета за Јудејце који нису знали свој матерњи језик била би аналогија овога, одн. подсећа на тај превод обављен у Александрији, мада превод као такав није обављен онако као у Александрији, бар што се тиче метода. a. Преводи на латински и сиријски језик Чини се да је најранији превод на латинском језику (в. Преводи Светога писма на латинском језику,  Гласник СПЦ, април 2016) био обављен у Африци крајем 2. века, мада није сасвим утврђено да је управо тамо најпре сачињен. Неки библисти помишљају да је тај превод настао у Антиохији или на северу Италије, или близу Милана. Међутим, судећи по неким језичким особеностима, биће да је први латински превод Библије ипак био подузет у Африци. На сиријском говорном подручју постојање Јеванђеља у виду Четворојеванђеља посведочено је прилично касно, у поређењу с латинским. Ово Четворојеванђеље је у ставри јеванђељска симфонија апологете Татијана из 2. века, Сиријца рођењем и језиком, међу његовим сиријским хришћанима позната као Дијатесарон. Утицај ове симфоније на текст превода на сиријски засебних јеванђељā веома је велики и запажа се по целом тексту, па и кад је Црква званично прихватила четири јеванђеља као појединачне списе; она и сад пројављују Татијанове енкратитске и антијудејске  ставове, што се опажа у усаглашеним читањима и другим варијантама богословске склоности сачинитеља Дијатесарона. Таква читања, под утицајем сиријског текста, појављују се и у преводима насталим са сиријског превода, као што су јерменски, грузински и етиопски. Да ли је Татијанова симфонија била сачињена на грчком (ово из разлога што се он налазио на Западу у време својег обраћења у хришћанство и писао на грчком пре него што се вратио у завичајну Месопотамију) питање је о којем се и дан-данас расправља. Постоји фрагмент Дијатесарона на грчком из 3. века из пограничног града Дура-Европос на Еуфрату, а данас се сасвим уверљиво тврди да је грчки химнограф Роман Мелод почетком 6. века стварао под утицајем Дијатесарона. Међутим, да би се ово заступало, требало би да имамо Дијатесарон на грчком. Из овог разлога, гледиште некад подржано код библиста да је такво дело извршило утицај на текст таквих преписа какав је Безин кодекс (Codex Bezae), више није одрживо. Штавише, имамо снажнија сведочанства да је управо латинска традиција била под утицајем Татијанове симфоније. Овакво гледиште почива једино на различитим читањима у рукописима латинске традиције, а исто тако и на једном броју јеванђељских хармонија насталих у различитим временима током средњег века на западним језицима (на немачком, холандском, енглеском, италијанском и француском).  Из овога се изводи закључак да је постојала нека латинска хармонија, настала на основу Татијановог подухвата, ако је већ он није и саставио, па се претпоставља да је она утицала на кварења у латинском тексту четворојеванђеља. Па ипак, и премда је познато неколико хармонија четворојеванђеља на латинском, управо изложено мишљење не заступају сви библисти, пошто многи сматрају да латинска и западна језичка традиција сачињавања хармонија представља самосталан подухват и да је њихова подударност с Татијановим текстом случајна. б) Преводи на коптски Не може се поуздано установити време првог превода Библије на коптски, као што је то с латинским и сиријскимм преводом; међутим, то не може бити после 3. века. Обраћење у хришћанску веру св. Антонија захваљујући читању Светога писма око 270. г. посведочава постојање превода Библије на коптском језику, пошто овај светитељ није знао грчки, а неких 50 година касније преп. Пахомије, пишући правила за египатске монахе, захтева од искушеника умеће читања Светога писма или рецитовање његових одељака и цитата напамет. Сензационалан је проналаз у Наг Хамадију рукописа из 4. века, међу којима и Томиног јеванђеља, збирке изрека Исусових, од којих се многе подударају с текстом синоптичких јеванђеља. Њихов превод на коптски је увелико омогућен текстом канонских јеванђеља на коптском и, отуда, претпоставља њихово постојање. Сви ови подаци указују на то да је 3. век онај последњи terminus ad quo за настанак коптског превода. Не поседујемо само одељке из јеванђеља, него и многе одељке других библијских књига на разним дијалектима на које се коптски језик гранао услед коптских насељавања дуж Долине Нила.  Сахидски дијалект је током времена потиснуо све друге; ово можда захваљујући чињеници што је један од њих, суб-ахмимски, био првенствено језик гностицизма и манихејства, па је коначна победа Православља окончала књижевну употребу тога дијалекта. Сахидски је опет са своје стране потиснут од стране бохаирског који је остао литургијски језик Коптске цркве. Не знамо да ли је долазило до усклађивања приликом превода на коптском језику (в. Преводи Светога писма на коптски језик, Гласник СПЦ, мај 2016). Током времена преведене су остале библијске књиге, старозаветне и новозаветне. Разликују се мишљања око тога које су све библијске књиге биле заступљене у коптском канону, јер то ја зависило и од географских области. У крајевима у којима се говорио сиријски, у новозаветном канонском зборнику недостају ове књиге: 2 Петрова, 2-3 Јованова, Јудина и Откривење Јованово, а које су почетком 4. века, према Јевсевију Кесаријском, сврставане у тзв. антилегомена (књиге за читање). Главни део Старога завета је преведен на сиријски с јеврејског језика, па и књига Исуса сина Сирахова (која је последњих сто година проналажена једино на јеврејском), док су друге девтероканонске књиге преведене с грчког: Варух, Додаци књизи пр. Данила, Товит, Јудита, Премудрост Соломонова и 1 Макавејска). Преводи целе Библије на латински и сиријски језик обављени су са грчког језика, као и сав превод Новога завета на сиријском језику. 3. Потоњи преводи и ревизије Три до сада споменута превода, латински, сиријски и коптски у науци се називају примарним преводима Новога завета, јер су сачињени с грчког оригинала. Што се тиче Старога завета, поред превода Седамдесеторице (LXX), једини примарни преводи кориштени међу хришћанима били су сиријски и латинска Вулгата (чији велики део је Јероним превео с јеврејског, док је старолатинске преводе неких књига једноставно редиговао; овај старолатински превод је имао за предложак превод LXX (в. Преводи Светога писма на латински, Гласник СПЦ, април 2016)). Познији значајни преводи су обављени на готском и словенском језику, подузети директно с грчког оригинала. Секундарни преводи су преводи са превода, а не са изворног језика. Тако, сваки превод сачињен с превода Седамдесеторице (LXX) представља секундарни превод. Сиријски превод Светога писма је представљао предложак за друге најраније преводе као што су примарни слој јерменског превода, затим арапског, персијског и согдијског, док је етиопски превод, иначе обављен с грчког, ревидиран на основу сиријског превода. Коптски превид је важио као предложак арапских превода и служио као основица превода књиге Откривења на етиопски језик (в. Јерменски превод Библије,  Гласник СПЦ, децембар 2015. и Етиопски превод Светога писма,  Гласник СПЦ новембар 2015). Временом с бољом организацијом Цркве, и стручни рад на Библији је задобио крила, те су се преводиоци све више окретали јеврејском и грчком изворнику. Тако је старолатински превод, у којем примећујемо више слојева, био најзад ревидиран, исправљен, барем делом, од стране блаженог Јеронима; старосиријски пак превод, који дугује Татијану, потиснут је Пешитом. Јерменски превод се окренуо Септуагинти и грчком Новом завету ради исправки ранијег превода, што је најзад довело до ауторизованих превода. Грузијски превод, који је барем делимично био настао с јерменског, више него једном ревидиран је према грчком стандардном тексту (Преводи Светога писма на грузински језик, Гласник СПЦ, август 2016). На сиријском језику имамо драгоцени превод Оригеновог критичког рада, Хексапле, која је у западној науци позната као Сиро-Хексапла, која настоји да преводи с грчког буквално реч по реч. Постоји сличан превод Новога завета, познат као Харклијски превод, тако назван према месту рођења његовог преводиоца Томе. И док је на Западу у време ширења хришћанства коришћен само латински превод, Библија у овом преводу је сматрана богонадахнутом, и то кроз читав средњи век; па ипак је постојало неколико превода на језицима народа Римског царства германског  порекла, као што су високи старонемачки, англосаксонски или староенглески, и исландски или старонордијски, мада су у познијем добу познати преводи и парафразе на средњонемачком, средњоенглеском, средњохоландском, старофранцуском, као и на тосканском и млетачком дијалекту средњовековног облика италијанског језика. Преводи Библије су ушли у нову фазу изумом штампарства. На Западу је Вулгата остала текстуално верна свом првом штампаном издању у 15. веку, а сад је омогућен критички приступ пошто су се рукописи могли упоређивати и проучавати. Разне преводе на Истоку, о којима ја Запад сазнао услед покушаја на уједињењу Цркава у 15. веку, проучавали су римокатолички и протестантски стручњаци. Од 16. века Библије није више била превођена само на велике језике, али се на њен интегрални превод често могло чекати читаво столеће.  Пошто је  у 17. веку било превода Библије на више језика, сачињавана  су и полиглотна издања, а кад су започета издања с критичким апаратом, почев с Миловим (Mill) подухватом почетком 18. века, овај апарат је често уношен у преводе, и то што је потпуније било могуће. Кад су, пак, били у питању преводи на источним језицима, прављене су полиглоте са упоредним читањима на латинском језику, а која нису увек били исправна. Током 19. века, док се текстуална критика развијала у односу на јеврејски изворни текст Старога завета, читања у појединим преводима, какви су били латински, грчки и други древни источни преводи, играла су све важнију улогу. И мада се мишљења о вредности ових другачијих читања, варијанти, у преводима разилазе, ипак те разлике у преводу појединих места и стихова и надаље обузимају пажњу и оних стручњака који потцењују њихов квалитет. По питању издања Библије, садашње стање није ни из далека савршено, али смо у предности кад говоримо о Вулгати (тзв. Нову Вулгату – Nova Vulgata, bibliorum sacrorum editio -  објавила је Папска библијска комисија, Ватикан 1979, 1986 и даље), док се ради на критичком издању других превода (нпр. старолатинског и Пешитиног сиријског превода Старога завета); за друге пак преводе, као што су коптски и грузински, и поред издања драгоцених рукописа, они не постоји у њиховом критичком издању. Опет, за јерменски и етиопски превод  у међувремену је приређено критичко издање. Преводе на мањим језицима, како на Истоку тако и на Западу, често је теже истражити. Други проблем је људски чинилац: и док постоје многи стручњаци компетентни за језик хришћанске или јудејске старине, незнатан број њих су експерти за редакцијски и филолошки подухват на библијским (и, наравно, на другим релавантним) текстовима које би том приликом требало истражити. Кад су у питању језици који западњаци и даље изучавају (грузински, согдијски, нубијски, средњовековни западни језици), стање у библијском науци још мање задовољава. Уз то треба приметити да се данас латински изучава далеко мање и и стручније него само пре једног или два нараштаја. Б. Критичко изучавање древних превода Пре него што укратко изложимо важност преводā за изучавање Библије, морамо се осврнути на неопходни меморандум за кориснике преводā за такво изучавање, или уопште за свако изучавање.  Сваки превод има своју сопствену историју. Овој можда очигледној чињеници мора се приступити са више страна. Можда је било више покушаја на одређеном преводу у првом стадијуму превођења на односни језик, или је први такав покушај пао у заборав, па је на основу њега вршена ревизија некад касније, и, најзад, у своје време предузет потпуно нови превод. Када се ово успоставља, пажња се мора посветити начину на који је исти изворни текст наново преведен на језик у питању: исти текст се може превести на различите начине. Да бисмо ово пратили, треба да имамо пред собом не само библијске рукописе, него и цитате из Библије у делима писаца на језику на који се преводи и, уз то, чињеницу како тај текст одзвања у богослужењима, којег одјека налази у црквеном песништву и др. Изучавање старојерменског превода од стране Лајонета (Layonnet) и многе класичне студије старолатинског превода представљају најлепше примере такве врсте истраживања. Један други  моменат који треба имати на уму јесте то што један рукопис не мора у свим својим деловима представљати исти превод од истог преводиоца (што се такође односи, текстуално, на преписе грчких новозаветних рукописа). Исто тако, и рукописи и цитати могу такође бити плод редакције која је произвела помешан, неуједначен текст. Ово је заиста тежак проблем с којим се увек мора рачунати. Било да превод изучавамо као такав или под претпоставком да има одступања у самом предлошку, морамо обратити пажњу на стил и преводиочев приступ своме задатку. Да ли он парафразира свој текст или, пак, буквално, педантно репродукује предложак  реч по реч? Да ли разуме свој текст или се упиње да га докучи? Да ли му превод потиче с предлошка у којем је дошло до кварења, какве су, рецимо, преписивачке грешке? Истраживање ових ствари биће од помоћи при одлучивању тога да ли је превод сачињен примарно, одн. директно с јеврејског или грчког изворника, или је то, пак, секундарни превод, превод с превода, или још горе, превод с треће руке. При свему овоме сазнаћемо за недовољности језика превода који не може изразити увек изворну мисао. На пример, према класичној студији Л. М. Беба (L. J. M. Bebb) из 1902.г., не постоји разлика у роду на јерменском језику, нема средњег рода на арапском, нема пасивног вида на бохаирском, нити члана на латинском, и стога ови преводи нису од помоћи кад се дискутује о различитим читањима кад се треба консултовати управо по овим питањима. 1. Историја канона. Древни преводи су драгоцени предмети изучавања, како по себи тако и у контексту изучавања Библије и црквене историје. Прво, они расветљавају историју развоја канонског зборника библијских књига. Чињеница да Самарјани имају само Петокњижје, сведочи у којем опсегу је постојао Стари завет  у време њиховог отцепљења од јеврејског народа. Нови завет на сиријском језику, у којем недостају мање саборне посланице и књига Откривења, одговара разлучивању библијских књига на  омологумена и антелегомена  у Јевсевијевом опису канонског стања у његово време. Исто тако, сасвим позни превод Откривења Јовановог на грузијски показује колико су дуго трајале сумње у његову каноничност у источном хришћанском свету. С друге стране, присуство Енохове књиге у канону Етиопске цркве илуструје ондашње незнатно разлучивање између канонских и неканонских књига. Често се дешавало да се у ободним областима хришћанске Цркве одржавало старо стање библијске књижевности, док су напредак богословља и изучавање грчког језика створили нове параметре. 2. Историја текста.  И ово поље истраживања на којем се преводи критички испитују, може бацити светло на историју текста Светога писма. Можемо користити преводе, ако нам је позната историја њиховог настанка, да бисмо утврдили историјски оквир за датовање варијантних облика и сместили их до termini ante que. И док често обрађујемо најраније варијанте и најраније преводе, најважнији задатак је установити историју превода. Како смо већ истакли (осврћући се на преводе на сиријски, латински и коптски), можемо доспети само до тентативних, претпостављених и приближних закључака о месту и датуму превода, а ово исто зацело важи за грузијски и етиопски превод, тек да споменемо два еклатантна случаја.  Међутим, можемо тврдити, па и у овим важним подручјима истраживања, да је неко читање постојало барем до тог и тог датума. Често се даље изводи закључак да је такво читање постојало у изворном тексту. Сведочанства која су доспела на светло дана захваљујући новим проналасцима рукописа, понекад ово потврђују, па су тако читања раније позната једино у грчком исказу, на пример, сада нађена међу јеврејским кумранским списима. Но, да ли ово може да буде правило? Проучавање текста Новога завета и даље је по овом питању било пропраћено жучним дискусијама. У ранија времена, док је познавање грчког текста било углавном сведено на рукописе из 4. века, библиста какав је био Ф. Буркит (F. C. Burkit) могао је тврдити да упоређивање текста најстаријег латинског превода јеванђељā и најстаријег облика текста засебних јеванђеља на сиријском језику показује не само њихову древност, него да су и кандидати за мишљење да представљају онај првобитни текст. У последње време, у научним радовима Курта и Барбаре Аланд о новозаветном грчком тексту (1987. г.), као и у многим самосталним студијама Курта Аланда, такво мишљење се одбацује на основу тога што у папирусима из 2. и 3. века с грчким текстом Новога завета не налазимо такав текст који ови преводи пружају. По питању методологије коју су Аландови применили, напомињемо да јеванђељски рукописи на које се они позивају потичу из Египта, јер су само ту (уз редак изузетак), у египатској клими папируси могли опстати до данас. Грчки свети Оци, као што су Јустин, Иинеј и Климент, често цитирају варијантна читања која се могу наћи једино у најранијим верзијама текста, док папируси не могу да безусловно посведочавају таква другачија читања каква су код других сведока.  И тако, аргументи Аландових, мада оправдано скрећу пажњу на извесне опасности од пренаглашавања употребе старијих верзија, и сами пренаглашавају своје гледиште. Упркос размимоилажењима, не може се порицати да у тим верзијама можемо наћи облике текста или појединачна читања која нису оставила трага у грчким рукописима познатим нама данас. Но, у многим случајевима присуство таквих текстуалних облика или читања у цитатима и алузијама раних грчких хришћанских писаца показује да читања у верзијама текста највероватније потичу из грчких рукописа из времена њиховог превода. 3. „Првобитни текст“. Ово нас доводи до трећег аспекта библијских студија, наиме, до васпостављања првобитног текста превода. Различито су коришћене верзије текста кад су у питању Стари и Нови завет. У Новом завету примењиван је обично већ изложени метод. Подударање у читању између верзија посведочено или у грчкој традицији или код једног или више сведока у осталом делу грчке традиције држано је да да пружа читање које се може сматрати првобитним текстом. Али ово углавном није примењивано на неки механички начин, него је такав аргумент за прихватљиво читање био оснажен аргументима стручне критике. По питању Старога завета постоје верзије текста на грчком које одступају од Септуагинтиног текста: она читања у којима је значење у грчком тексту одступало од значења у масоретском тексту, понекад су чинила основицу за евентуалне поправке јеврејског текста, на основу или палеографских чињеница или компаративних филолошких претпоставки које су узимале у обзир или стварно или алтернативно значење истих корена који би објаснили превод у LXX. Такви приступи су изазвали неслагање, па је долазило до оштре расправе. Међутим, у нашим случајевима, у Кумрану су пронађени рукописи јеврејских библијских књига на основу којих је био сачињен превод Септуагинте. Сада се расправа не води око тога у којим рукописима су засведочена варијантна читања, него око тога који су предлошци постојали за превод на грчки језик. Варијантна читања у изворном тексту или у преводима, осим ако нису плод чисте погрешке, могу потицати од схватања текста.  Ово може долазити или од познавања језика с којег преводилац преводи или од егзегетске традиције у којој је он образован. И тако, верзије добијених текстова су од вредности у оба случаја.  Оне нам откривају како су схватане нејасне речи или како су у време превођења разјашњавани двосмислени искази. Егзегетски превод често настаје на начин што се општија места преводе одређеније или додавањем појашњења. У таргумима постоје многи примери овога, нарочито у одељцима на 49. главу књиге Постања и на 53. главу књиге пр. Исаије. Лексикографски материјал иначе латентан у преводима најлакше се запажа у Новом завету, пошто су његови најранији преводи (у овом случају) предузети тек неки век након писања изворног текста, када се говорио углавном исти грчки језик. 3. О самим древним језицима. Последње питање које се тиче древних превода односи се на небиблијско поље, наиме на историју језика на који је превођено. Чест је случај да је неки превод Библије најстарији извор за познавање тога језика или већ представља драгоцени корпус података о језику одређеног времена. На пример, готски, јерменски и грузински преводи јесу примарни извори за наше изучавање тих језика на којима је био сачињен превод Библије, док грчки језик Септуагинте, латинска Библија и дијалекти коптског језика, нама познати из превода Књиге над књигама, представљају важан корпус на основу којих пратимо етапе развоја тих језика кроз историју. Древни преводи, уколико представљају пионирске подухвате у преводилаштву, такође отварају значајно поглавље на том пољу човекове интелектуалне историје, на пољу традуктологије. Разуђен рад о методима преводилаца и замкама које су их сусретале, осветлиће питања која су тек однедавно у потпуности истражена с развојем савремене лингвистичке науке. Древни преводиоци, већим делом непознати по имену, нису остављали много теоретског материјала о својем подухвату. Па ипак, постоје занимљиве белешке у неколиким Јеронимовим делима (в. нпр. Kelly 1975, гл. 15). И по питању специфичне библијске примене, и на пољу ширег филолошког изучавања, изучавање древних превода представља подручје које је умногоме вредно научне обраде, јер од тога зависи изучавање библијске науке, црквене историје, црквеног учења, као и лингвистичко проучавање више врста. Ово проучавање преводā треба све више подстицати и сматрати га пољем које заслужује пажњу како стручњака, научника, тако и почетника. Џ. Невил Бирдсол (J. Neville Birdsall) Библиорафија: Aland, K. 1972. Die alten Uebersetzungen des Neuen Testaments, die Kirchenvaeter und Lektionare. ANTF 5. Berlin and New York. Aland, K., and Aland B. 1987. The Text of the New Testament. Trans. E. F. Rhodes. Grand Rapids. Assfalg, J., and Krueger, P. 1975. Kleines Wörterbuch des Christlichen Orients. Wiesbaden. Barr, J. 1968. Comparative Philology and the Text of the Old Testament. Oxford. Bebb, Ll. J. M. 1902. Versions. HDB 4: 848–855. Bowker, J. 1969. The Targums and Rabbinic Literature. Cambridge. Burkitt, F. C. 1903. Text and Versions. EncBib 4: 4977–5031. Eissfeldt, O. 1966. The Old Testament. An Introduction. Trans. Peter Ackroyd. Oxford. Jellicoe, S. ed. 1974. Studies in the Septuagint: Origins, Recensions, and Interpretations. New York. Kelly, J.N.D. 1975. Jerome. His Life, Writings, and Controversy. New York. Kilpatrick, G. D. 1955. The Gentile Mission in Mark and Mark 13:9–11. Pp. 145–158 in Studies in the Gospels, ed. D. E. Nineham. Oxford. Lyonnet, S. 1950. Les origines de la version armenienne et le Diatessaron. BibOr 13. Metzger, B. M. 1962. Versions, Ancient. IDB 4: 749–760. ———. 1977. The Early Versions of the New Testament. Oxford. Vööbus, A. 1954. Early Versions of the New Testament. Papers of the Estonian Theological Society in Exile 6. Stockholm. Из The Anchor Yale Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman, Doubleday, New York, etc. 1992. превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква (СПЦ)

Рабби Мендл говаривал: «Тот, кто учит Тору, хотя она и не трогает его душу, кто грешит и находит себе извинения, кто молится лишь потому, что точно так же молился вчера, – да самый отъявленный негодяй лучше его!»

Helping you to understand the Old and New Testaments and how they fit together!

Isaiah 58:13 Bible verses - watercolour

Havdalah service in Judaism is an evening Shabbat prayer service. Add a Bar Mitzvah, a very special memory for family and friends.