Ночник

Теперь немного фотографий по Су-27 академии Гагарина: Здесь лежит тормозной парашют: Пушечка Даже не знаю,что это такое красненькое? Снова пушечка Как ее заряжать: Вид сзади Заглянем в воздухозаборники: Интересно :что это такое на хвостовом оперении? Шасси и то куда их убирают: Подвески под…

Explore FoxbatMan's 905 photos on Flickr!

Су-27 СМ — Каропка.ру — стендовые модели, военная миниатюра

Су 27 УБ — Каропка.ру — стендовые модели, военная миниатюра

Су-27 первых серий. — Каропка.ру — стендовые модели, военная миниатюра

Скачать подробные схемы 1 часть - Best Airplane 1-5 - https://userupload.net/3k8yp7w2ea5cСегодня мы изучим схему оригами самолета истребителя из бумаги СУ 27...

Tapatalk the world's leading mobile platform for building great communities online

Учимся лепить военные истребители своими руками из пластилина с детьми. Поэтапные инструкции, фото и видео мастер классы по лепке истребителей.

Су-27 — Каропка.ру — стендовые модели, военная миниатюра

Латвія зафіксувала поблизу свого кордону два російські винищувачі Су-27

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. маја 2018. године, на празник Силаска Светог Духа на Апостоле - Педесетницу, свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Сремчици. Његовој Светости саслуживали су протојереј-ставрофори Бранко Митровић и Мирослав Стикић, протонамесник Александар Гагић, јереј Никола Гаврић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Лепоти богослужења допринели су, на радост и понос њихових родитеља, многобројни малишани који су се на Литургији и причестили. После литије и прочитаних зачала из светог Јеванђеља преломљен је славски колач овогодишњег домаћина славе г. Мирка Стаменковића. Празнично сабрање настављено је у Парохијском дому где су приређене три трпезе љубави за све присутне. Темељи храма Свете Тројице у Сремчици освећени су 1996. године, а храм је освећен 2003. године. Уз храм је подигнут Парохијски дом и капелица за прислуживање свећа. Складно је уређена и простана порта са дечјим игралиштем. Извор: Српска Православна Црква

Компаније блиске Бојану Кисићу, супругу министарке правде Неле Кубуровић и брату докторке Дарије Кисић Тепавчевић, добиле су 27 уговора са јавним предузећима и министарствима у вредности од око 26,8 милиона евра, укључујући и тендер од три милиона евра за одржавање здравственог информационог система. Пре епидемије корона вируса у Србији, име докторке Дарије Кисић Тепавчевић било […]

Српски народ у Лици, доживио jе велику трагедиjу за вриjеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедиjа била умањена да се хрватски комунисти нису умjешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се таj покрет разбиjе и да се Срби разjедине. Како jе могло то да се догоди? Како то да jе личка трагедиjа постала jош већа и то у вриjеме кад су српски краjеви били ослобођени од усташа? О томе постоjе многи документи коjи све обjашњаваjу и они ће овдjе бити обнародовани. Ако jе послиjератна хрватска историjографиjа скривала усташке злочине, на другоj страни се потрудила да остави траг о дjеловању комуниста у Лици (и не само у Лици) против српских националних интереса. Вjероватно су се надали да ће комунизам владати хиљаду година, па су се првоборци комунистичког покрета у Лици такмичили у доказивању своjих „заслуга“ у борби против „великосрпског хегемонизма“ а за очување државе Хрватске. Након педесет година од устанка српског народа Лике, откриваjу се многе таjне, скривене истине и намjере хрватских комуниста у то вриjеме. Да би све било jасниjе, треба поћи од jедног догађаjа из 1985. године, коjи jе доприниjео да се, тек сада, сагледаjу српске заблуде и подмукле работе хрватских комуниста. Неки моменти су се знали и раниjе, али се њима нико ниjе озбиљниjе позабавио. Комунисти су их приказивали у складу са своjом идеологиjом, коjа jе била погубна за српски народ. Нажалост, у тоj погубноj политици учествовали су и многи Срби комунисти, коjи су чак предњачили у гушењу српског националног бића. Године 1985. у Загребу jе одржано суђење ратном злочинцу и министру унутрашњих послова у влади НДХ Андриjи Артуковићу. Породица Андриjе Артуковића jе тражила да се на суђење позове и Јаков Блажевић, сматраjући да би он требало да свjедочи у корист Андриjе Артуковића. Због чега? Због тога што jе Андриjа Артуковић, као министар унутрашњих послова НДХ, спасио живот Јакову Блажевићу 1941. године. У то вриjеме Јаков Блажевић jе био секретар Окружног комитета Комунистичке партиjе Хрватске за Лику, а то значи заповjедник личких комуниста. У Загребу су усаше ухапсиле Јакова Блажевића, а кад jе за то сазнао Андриjа Артуковић, наредио jе да му Јакова доведу на саслушање. Њих двоjица су се добро познавали jош од приjе рата. Артуковић jе у Госпићу био адвокат а Блажевић jе живио у Госпићу, и ту учио гимназиjу, па послиjе студирао право у Загребу. Артуковић jе био вођа усташке организациjе у Госпићу а Блажевић секретар партиjске организациjе комуниста. Кад jе Андриjа Артуковић организовао усташки „устанак“ у Брушанима 1932. године, Јаков Блажевић jе подржавао устанак усташа. Од тада потиче њихово познанство, и као Хрвати, већ тада су нашли заjедничке интересе. Послиjе дуго времена, два познаника су се поново срела, овога пута у Артуковићевоj канцелариjи. Познанство из Госпића Артуковић jе сад настоjао да искористи. О чему су разговарали у четири ока, остало jе непознато. Остало jе непознато да ли jе Јаков Блажевић морао потписати неку изjаву о лоjалности и страдањи са усташама да би га Артуковић пустио на слободу, или jе дао свом познанику само усмено обећање за сарадњу. Вjероватно су се лако споразумjели jер су водили исту политику од 1932. године. Послиjе тог разговора, Јаков Влажевић jе пуштен на слободу. Ово jе фамилиjа Андриjе Артуковића знала и зато jе захтиjевала да се на суђење позове Јаков Блажевић. Наравно, то су адвокати уважили а посебно загребачки адвокат Жељко Олуjић. Блажевић jе требало да свjедочи у корист Артуковића. Ратни злочинац Артуковић jе осуђен на смрт стриjељањем 1986. године. Јаков Блажевић се ниjе поjавио на суђењу. Остало jе непознато зашто ниjе дошао. Наjвjероватниjе се он ниjе усудио да дође на суђење (ако jе позван) jер би се, да jе то учинио разоткрила његова мрачна улога у току рата и сарадња са усташама. Говорило се чак да jе тешко болестан. Јаков Блажевић jе био на наjодговорниjим дужностима у Социjалистичкоj Републици Хрватскоj, а био jе предсjедник Републике. Члан Комунистичке партиjе постао jе 1928. године и био jе члан ЦК КПЈ. Коначно jе то приjатељство и савезништво између Блажевића и Артуковића разоткривено на суђењу, о чему jе писала и штампа[1] На основу тога добиjа се jасна слика о Јакову Блажевићу као заповjеднику личких комуниста. Он jе у Лици починио велике неправде српском народу, па чак и злочине, како у рату тако и послиjе рата. Његови поступци били су понижаваjући за српски народ, док jе његова политика на челу личких комуниста била катастрофална за српски народ. Да несрећа буде већа, он jе био „господар“ Лике скоро педесет година. Био jе неприкосновени комунистички диктатор у Лици, без чиjе сагласности се ништа ниjе могло учинити. Нико ниjе могао ни посумњати да jе он са Артуковићем био приjатељ. Чак и сад, кад jе то откривено, многи људи се чуде и питаjу: Зар jе могуће да jе Јаков био сарадник усташа? Има првобораца из Лике коjи у то не вjеруjу и jош га бране неки његови комунисти. А доказа против њега има много, а наjважниjи jе онаj са суђења Артуковићу. Да би се остали докази аргументовали, потребно jе вратити се у 1941. годину, од доласка хрватских фашиста на власт, и приказати догађаjе у устанку у Лици и послиjе устанка. Кад jе риjеч о Јакову Блажевићу, потребно jе навести jош jедну важну чињеницу. Послиjе оног што се открило на суђењу Андриjи Артуковићу о Блажевићу, почео се анализирати Блажевићев живот послиjе рата и утврђено jе да он нигдjе и никад ниjе говорио о Андриjи Артуковићу као ратном злочинцу. Написао jе неколико књига и дао многе интервjуе за штампу али нигдjе ниjе ништа лоше рекао о Артуковићу. Чак jе избjегавао да о њему говори, што очигледно указуjе на то да jе он у нечем остао дужник Артуковићу. Послиjе свега што се догодило, поставља се питање зашто Срби комунисти Лике нису обjективниjе анализирали понашање Јакова Блажевића. Јер, на основу његовог понашања могло се закључити какву jе он улогу играо у народноослободилачком покрету Лике. Неки саборци и другови Јакова Блажевића избjегаваjу чак и помисао да jе он био издаjник. Издаjник и усташки сарадник jе био и Андриjа Хебранк, секретар ЦК КП Хрватске, вођа хрватских комуниста. Зашто онда то ниjе могао бити и Јаков Блажевић, коjи jе по рангу био нижи од Хебранга? Било jе jош „напредних“ Хрвата као што су ова двоjица, коjи су били вjешто убачени у редове народноослободилачког покрета Лике. Долазак Јакова Блажевића на ослобођену српску териториjу ниjе донио никакво добро српског народу. Он jе одмах ставио све комунисте Лике под своjу команду, правио jе  планове за чишћење српских устаничких редова и доводио поjедине Хрвате на кључне положаjе. Као извршни орган партиjе, имао jе одрешене руке у ликвидациjи „српских националиста“ и тако jе наставио усташку политику. На мети Јакова Блажевића и његових комуниста били су: солунски добровољци, трговци, официри и подофицири бивше воjске, државни службеници и сви коjи су им били сумњиви. У томе су им здушно помагали секретари котарских комитета у Лици, коjи су углавном били Срби. По злу су се истицали: Јово Богдановић, секретар Котарског комитета Коренице, Милан Узелац Брицо, секретар Котарског комитета Оточца и други. Вршена су хапшења и стриjељања по српским селима Лике од комуниста и дошло jе због тога до подjеле међу Србима. Они Срби коjи су прихватили сарадњу и братство са Хрватима потпали су под комунистичку власт и команду, а они коjи су били против било какве сарадње са Хрватима (што ће рећи са комунистима) формирали су српске четничке одреде. Тако су Срби отпочели међусобни обрачун. И почео jе већ у току устанка, а траjао jе све вриjеме рата, на велико задовољство Хрвата. Данас се многи Личани питаjу: Што jе то нама требало? Што jе jош трагичниjе, од српских партизанских одреда формирана jе Народноослободилачка воjска Хрватске, под командом Хрвата. Срби су упали у велику клопку а да ни сами нису били свjесни шта се догађа. Устали су Срби одлучни да се боре против фашистичке државе Хрватске, наравно и против Хрвата jер су они активно учествовали у стварању те државе, и одjедном, ти исти Срби, постадоше ослободилачка воjска Хрватске. Веће зло се Личанима ниjе могло догодити а догодило се и у другим српским краjевима: на Кордуну, Баниjи, у Славониjи и дjелимично у Далмациjи. Та воjска, по саставу бораца, морала jе да се зове Српска ослободилачка воjска или Народноослободилачка воjска Српске Краjине, што jе она у суштини и била. Умjесто тога jе неправедно и неприродно добила име Ослободилачка воjска Хрватске. Коме jе то сметало да се помиње српско име кад су само Срби били у тоj воjсци? Наравно, сметало jе хрватским комунистима коjи су већ у устанку успоставили ову власт у партизанскоj воjсци, уз свесрдну помоћ српских комуниста, коjи су се већ тада удружили са Хрватима против српства и Срба. Јаков Блажевић jе доводио са собом jедног по jедног Хрвата, комунисту, на ослобођену териториjу Лике. То су све били људи сумњивог понашања jер их нигдjе ниjе било до устанка, а у устанку се изненада поjавише и дођоше са териториjе Павелићеве Независне Државе Хрватске да Србима „кроjе“ судбину. На териториjи котара Грачац дjеловао jе као партиjски инструктор Хрват Томо Никшић. Како пише Гоjко Половина у своjоj књизи „Сведочење“, Томо Никшић се представљао као Србин Петар Ракић. У тоj књизи се каже: „Он jе узео име Петар Ракић, Србин, док су сви, коjи су се интересовали брзо и лако могли дознати да jе он Хрват Томо Никшић. Он jе, практично, сву своjу активност делегата Окружног комитета КПХ за котар Грачац свео на проналажење „четника“ међу српским становништвом Грачачког котара, на борбу против њих, а да у исто вриjеме никад ниjе покушао са успостави везе са хрватским становништвом у општини Ловинац.<[2] Гоjко Половина даље наводи да jе Томо Никшић, према раширеном мишљењу, настоjао да увуче српски народ котара Грачац у борбу против окупатора како би што више Срба било уништено у току рата, а у хрватска села ниjе одлазио, jер jе хтио да поштеди Хрвате, да их што више преживи рат. За оправдање оваквих поступака Томе Никшића, Гоjко Половина ипак налази неке чудне аргументе и каже: „Томо Никшић jе у то вриjеме био заиста добронамjеран, али свршен ученик Стаљинове школе у Москви ниjе могао да се ослободи стаљинског схватања „партлиниjе“. Зато jе своjим поступцима изазивао незадовољство и протесте српског становништва.“ И поред свега што jе таj „свршени ученик Стаљинове школе“ чинио по српски селима око Грачаца, Гоjко Половина каже да jе Томо Никшић „био заиста добронамjеран“. Како може бити „добронамjеран“ комуниста и Хрват коjи на српским сељацима врши експерименте и настоjи да уништи што више Срба? Знао jе Томо Никшић врло добро шта ради да би подиjелио Србе, али зашто су му то дозвољавали српски комунисти Лике? Зашто га нису упутили у хрватска села да тамо примjењуjе учење коjе jе стекао у Стаљиновоj школи? За српске комунисте Лике, као и за Тому Никшића, било jе наjважниjе да се држе „партлиниjе“. Ту „партлиниjу“ Срби у Лици су добро осjетили на своjоj кожи и jош данас jе осjећаjу и испаштаjу. Случаj са Томом Никшићем, и свjедочење Гоjка Половине, открива подмуклу комунистичку завjеру против српских устаника у Лици. Комунисти су, од почетка устанка, примjењивали разне методе како би српски национални и ослободилачки покрет претворили у бољшевичку револуциjу. Тако jе српски народ био преварен. На териториjи котара Оточац велико зло српском народу починио jе Хрват, комуниста, Стипе Угарковић Палента, члан ЦК КП Хрватске и комесар батаљона „Божидар Аџиjа“. Он и српски комуниста Милан Узелац Брицо и Дане Напрта, ишли су заjедно по српским селима око Оточца и на лицу мjеста стриjељали „сумњиве“ Србе. То су чинили у селима: Шкаре, Дољани, Подум, Главице, Дренов Кланац и Брлог, гдjе jе дошло до велике подjеле међу Србима, захваљуjући „партлиниjи“, коjу су немилосрдно примjењивали комунисти Палента и Брицо у српским селима. У књизи „Сведочење“[3] прва година устанка у Лици, др Гоjко Половина каже да jе „друг Мартин, односно Шиме Бален био политкомесар Штаба партизанског одреда за Лику“ и то већ краjем 1941. и почетком 1942. године. А у листу СР Краjине „Нова риjеч“[4] пише, између осталог, и ово: „Сасвим jе природно да сам међу наjбољим приjатељима у животу имао Шиму Балена и Нину Рупчића, коjи су као усташе учествовали у познатоj побуни у личком селу Брушани.“ То jе велико откриће, али и велика несрећа за српски народ Лике, да им усташа дође за политичког комесара. Ко jе заправо Шиме Бален? Шиме Бален или „друг Мартин“ jе ступио у усташку организациjу 1930. године. Био jе веома активан у усташкоj терористичкоj и антисрпскоj организациjи. Године 1932. Шиме Бален се нашао под непосредном командом злогласног Андриjе Артуковића и по његовоj заповjести jе учествовао у такозваном велебитском устанку, кад jе нападнута жандармериjска станица у Брушанима. Таj „устанак“ усташе су означиле као почетак рушења Југославиjе и стварање Независне Државе Хрватске. У току велике рациjе жандармериjа jе ухватила Шиму Балена и Нину Рупчића, коjи су осуђени на дугогодишњу робиjу и издржавали су jе све до почетка Хитлеровог напада на Југославиjу. На робиjи се Шиме Бален сприjатељио са неким комунистима и постао „комуниста“, тj. Усташа-комуниста. Тада су усташе и комунисти били у великом савезу, jер су комунисти подржали усаше и усташки „устанак“ у Брушанима. Сматрали су да jе то био револуционаран чин уперен против Срба и Југославиjе. Тако jе Шиме Бален приступио комунистима jер су били политички истомишљеници. При успостави НДХ, он се нашао на слободи и усташе нису имале потребе да му праве проблеме. Био jе њихов члан jош од 1930. године и вjероватно jе и даље наставио да са њима сарађуjе. Нико не зна шта jе он радио и гдjе jе био до српског устанка у Лици, у jулу 1941. године. У вриjеме усташког покоља он jе негдjе мирно живио и из прикраjка чекао своj тренутак. Краjем 1941. и почетком 1942. године усташа –комуниста Шиме Бален или „друг Мартин“ поjављуjе се у Лици и ставља се на чело свих партизанских одреда Лике. Постаjе политички комесар Штаба групе одреда, у коjима ниjе било ниjедног Хрвата. У тим одредима борили су се само Срби из Лике. Једини Хрват jе био „друг Мартин“, политички комесар и усташки терориста. Зашто jе Шиме Бален добио у Лици илегално име „друг Мартин“? Сигурно због тога да га неко не би препознао ако би се поjавио под правим именом и презименом, jер jе он био познати усташа. Зашто су га послали баш у Лику? Вjероватно због тога што jе 1932. године учествовао у „устанку“ у Лици, познавао jе оваj краj и тако, под лажним именом, наjлакше га jе било наметнути Личанима. Било jе то понижење за Србе у Лици да им доказани усташа постане политички и идеjни вођа. Прошле су многе године послиjе рата. Кад jе Фрањо Туђман дошао на васт, Шиме Бален jе показао своjе право лице, подржао jе хрватски терор против Срба, а Хрвати су му тад признали све заслуге за Хрватску и прогласиле га за почасног предсjедника проусташке ХДЗ. С тим у вези мораjу се поставити нека питања. Како jе било могуће да на чело српске устаничке воjске, хероjске воjске Лике, дође усташа-комуниста, доказани антисрбин? Да ли jе неко од српских комуниста Лике знао ко jе „друг Мартин“? Ако jе знао, зашто jе прихватио усташу за вођу и господара? Једино jе Гоjко Половина признао да jе знао за њега, да jе „друг Мартин“ био усташа и његов „наjбољи приjатељ у животу“. Како jе могуће да Србин узима усташу за приjатеља и jош каже да jе то „сасвим природно“. У вриjеме кад jе „друг Мартин“ био политички комесар партизанских одреда Лике дошло jе до велике подjеле и братоубилачког рата међу Србима. Половина устаничких села Лике потпала под управу Шиме Балена и хрватских комуниста, а друга половина jе подржала четничке одреде. У Загребу су тиме били jако задовољни jер су Срби почели да се туку међу собом. Догодила се велика српска несрећа. Поставља се питање како се нике од личких првобораца ниjе заинтересовао ко jе, заправо, „друг Мартин“. Сигурно да борцу у овим одредима нису знали да имаjу усташу за политичког комесара, jер се од њих то крило. А тада jе у Лици под оружjем било око 3.500 Срба, све хероjи и jунаци доказани у борби против усташа. Ако се зна какву су власт и улогу имали политички комесари, онда jе jасно због чега jе Шиме Бален послат у Лику. Дошао jе да шпиjунира Србе, да од Срба створи НОВ Хрватске, да проналази „сумњиве“ Србе и „српске националисте“ и да врши чишћење у српским редовима. Познато jе какво jе то чишћење било. Нажалост, у томе су му доста помагали и Срби комунисти из Лике, његови вазали. Исто тако, у Лици jе, као хрватски комунистички агент и инструктор, дjеловао и Нина Рупчић, кога Гоjко Половина именуjе за свог „наjбољег приjатеља у животу“. И он jе од усташе постао „комуниста“ и у устанку jе убачен међу Србе. Наравно, радио jе исто онако као и „друг Мартин“. Помоћу тих усташа-комуниста Хрвати су потпуно покорили jедан дио Срба у Лици и таj дио jе постао партизански. Тако jе било све до 1990. године, када су пробуђени Срби морали поново у борбу да се ослободе „братског“ савеза са Хрватима. У своjим иступањима послиjе рата комунисти су говорили да jе Комунистичка партиjа била jедина организована снага у окупираноj Југославиjи коjа jе могла подићи масе на устанак. Да ли jе то тачно? Гдjе су били и шта су радили лички комунисти у вриjеме успостављања НДХ? Док jе вршен страховит покољ Срба у Лици, „вођи“ личких комуниста Јакову Блажевићу изгубио се сваки траг. Он нигдjе ниjе ишао из свог сигурног скровишта, и ни са ким ниjе одржавао везу. Он уопште ниjе знао гдjе су комунисти и његови наjближи сарадници из Окружног комитета за Лику, а ниjе одржавао везу ни са ЦК КП Хрватске. Многи његови саборци се данас питаjу зашто Јаков Блажевић ниjе обилазио партиjске организациjе приjе устанка? Такво његово понашање слиjедили су и остали комунисти коjе усташе нису похапсиле. Поjедини лички комунисти успjели су побjећи у Србиjу а Светина Цвjетићанин чак у Њемачку, док Јаков Блажевић ниjе имао храбрости да дође ни до Средње Горе, Висућа или Крбавице. Шта jе чекао? Из прикраjка jе посматрао како његови Хрвати-усташе немилосрдно убиjаjу Србе. Знао jе он ко су усташе и шта чине у његовом Госпићу и околини, али ниjе дигао своj глас против злочинаца нити jе Хрвате одвраћао од злочина. Ништа ниjе учинио да помогне „браћи“ Србима у невољи. Кад jе почео устанак српских сељака у Лици jула 1941. године, Јаков Блажевић ниjе ни знао за устанак. Тек кад су српска села у Лици ослобођена од усташа, он jе дошао на ослобођену териториjу и одмах приступио организовању комуниста и успостављању комунистичке власти на поjединим териториjама. Пошто jе српски устанак у Лици отпочео спонтано и неорганизовано, отуд и ниjе имао jединствену команду, па су комунисти то искористили и устанцима наметнули своjе руководство. То jе било фатално за наредне догађаjе и за судбину српскога народа. Српски комунисти Лике су се jеднодушно ставили под команду усташког сарадника Јакова Блажевића и у свему су извршавали његова наређења. Он jе њих искористио у борби против „великосрпског хегемонизма“ а за самосталну Хрватску и све прљаве послове за њега су обављали Срби-комунисти. Вjероватно они нису знали да jе Јаков Блажевић, њихов шеф, био у Загребу на разговору са Артуковићем и да jе тамо добио упутства како да ради против Срба. Али jе несхватљиво да им ниjе било чудно како то да Јаков Блажевић не иде у хрватска села да тамо диже Хрвате у „револуциjу“ и у борби против хрватског фашизма. Нису то чинили ни други Хрвати комунисти, већ су сви били на ослобођеноj српскоj териториjи. Против кога су имали да се боре? Они су понаjмање били потребни Србима у Лици нису им били ни од какве користи. Зато их jе требало вратити тамо одакле су дошли. Др Гоjко Половина у отвореном писму Фрањи Туђману с поносом истиче како су му усташе били „наjбољи приjатељи у животу“. То признање открива колико су поjедини (можда и сви) српски комунисти били у спрези са Хрватима, неприjатељима српскога народа и усташким агентима. Зар jе „заjеднички живот“ Срба и Хрвата требало да почива на неприjатељству коjег су Хрвати стално истицали према Србима. Управо такво држање српских комуниста и Лици довело jе српски народ у веома тежак и понижаваjући положаj. Ево jош jедног „бисера“ из писма Фрањи Туђману. Др Половина саопштава Туђману и ово:[5] „Ми Срби у Лици, Краjишници, били смо свесни да смо у Хрватскоj, гдjе jе хрватски народ у већини, и да без помоћи и сарадње Хрвата не можемо да се одржимо, а jош мање да победимо. Позвали смо Хрвате, другове, на оружjе, у борбу, и признали смо им руководећу улогу. Позвали смо и наше борце Србе Краjишнике под заjедничку команду, на челу са комунистима Хрватима.“ У овом писму jе jасно речено шта су радили српски комунисти у Лици, али jе непоштено и краjње злонамjерно тврдити да су „Срби у Лици признали руководећу улогу и заjедничку команду, на челу са комунистима Хрватима“. Србе у Лици о томе нико ништа ниjе питао. Кад су осjетили шта им се спрема, побунили су се и тад jе дошло до раскола у српским устаничким редовима. Такођер jе велика неправда кад се каже: „Ми Срби у Лици били смо свесни да смо у Хрватскоj.“ Срби у Лици су били свjесни да им jе силом наметнута држава хрватских фашиста и злочинаца и никад нису прихватили ту државу као своjу, па су кренули у устанак и одлучну борбу да сруше усташку власт на српскоj териториjи, на териториjи Краjине. У хрватскоj држави Срби никад нису ни живjели, jер ње ниjе ни било. Злочин jе писати на таj начин о Србима у Лици, а jош већи то што су српски комунисти, а међу њима и Гоjко Половина, на подмукао начин ставили Србе под хрватску команду. Др Половина тврди да „без помоћи и сарадње Хрвата не можемо да се одржимо.“ То, такођер, ниjе тачно jер су се Срби сами дигли на устанак и ослободили скоро читаву Лику без помоћи Хрвата. Срби су се борили против Хрвата, jер су такорећи сви Хрвати били на неприjатељскоj страни. Па каву су то „помоћ“ пружали Хрвати Србима? Како jе могуће да тако нешто пише Гоjко Половина, коjи jе учествовао у устанку, и требало би да познаjе ствари? Тако он пише 1991. године Туђману и ставља до знања Србима у Лици да се не могу одржати без сарадње са Хрватима. Свjесно гура Србе под команду Фрање Туђмана. Стари комунисти се ни до данас нису одрекли сулуде идеjе о подређеноj улози Срба у надређеноj улози Хрвата над Србима. Тачно jе да су Хрвати у НДХ били у већини, али то не значи да су се Срби само због тога морали ставити под команду комуниста Хрвата. Од пресудног jе значаjа то да су у устанку учествовали само Срби и да су били jединствени у борби против Хрвата. Зато ниjе било никаквог разлога и оправдања да се ставе под команду Хрвата, носилаца сумњиве комунистичке идеологиjе. Ако су неки Хрвати дошли на ослобођену српску териториjу, онда су се морали борити против усташа, под српском командом, а не обратно. Истина jе да су се српски комунисти часно борили у устанку против хрватске фашистичке државе и њених крволока и кољача. Они су заjедно са српским народом рушили фашистичку хрватску државу и баш зато на њима лежи историjска одговорност што су омогућили групи Хрвата да их све ставе под своjу команду. Срби Личани имали су довољно снаге и способних вођа да побjеде Хрвате и то су кроз борбу, и доказали. И све би било добро, само да ниjе било издаjе. Колико се водило рачуна да свугдjе на српскоj териториjи дођу на руководеће дужности Хрвати говори и оваj примjер. У котар Кореницу дошао jе Фрањо Чрнило за секретара Котарског комитета. Он jе стигао директно из Загреба у Лику и нико од Личана ниjе знао ко jе, заправо, таj Фрањо, jер у Кореничком котару ниjе било ниjедног Хрвата члана партиjе или скоjевца. Сви су били Срби, али можда, нису били довољно „поуздани“, па jе дошао таj Хрват да „среди стање“. Могли су из ЦК КП Хрватске да пошаљу кога год су хтjели, а срспки комунисти нису имали право нити одважност да поставе питање зашто им се шаљу непознати људи за руководиоце. Има много примjера коjи показуjу и доказуjу да jе било погубно стављати српске устаничке одреде Лике под команду хрватских комуниста. Један случаj завриjеђуjе посебно разматрање. Пет партизанских батаљона Лике нападало jе Удбину од 21. до 23. августа 1942. године. Удбина jе била jако усташко утврђење, добро организовано и брањено. Нападало jу jе 1.250 српских бораца. И, како пише у документима, на командном мjесту у Булића Гаjу налазили су се: командант Прве оперативне зоне Хрватске Срећко Манола и секретар Окружног комитета за Лику Јаков Блажевић. Два Хрвата дириговала су нападом српских бораца, а у заповиjести за напад истицали су да су „у Удбини домобрани и становништво коjи симпатишу линиjу НОБ“. А тамо у Удбини – све сами крвници и џелати Анте Павелића! Све jе то било добро смишљено и усташама jављено вриjеме напада. Резултат jе био поразан: 120 српских младића jе погинуло у нападу на усташке бункере испод Удбине а 180 рањено. Триста Срба jе било избачено из строjа а Удбинjа ниjе заузета. Само из села Турjански jе погинуло више од 30 бораца, а ниjе утврђено колико jе рањеника умрло од задобиjених рана. Ова двоjица Хрвата морала су бити стриjељани пред строjем преживjелих бораца, али нису. Хрватима се све праштало у име „братства“. Приликом напада на Грачац, 15. jануара 1943. године, погинула су 162 борца из Лике. Напад jе извршила комплетна Шеста личка дивизиjа коjом jе командовао Хрват Срећко Манола а Грачац ниjе заузет. Поименично су наведена имена само за 48 погинулих бораца а за остале се каже да су „њихова имена непозната“. За 114 погинулих бораца ни данас се не зна ништа, ни ко су ни одакле су. Само у та два напада, на Удбину и Грачац, Срећко Манола jе „усрећио“ Србе: погинула су 282 борца а око 200 jе било рањено. Послиjе ове трагедиjе, српска села Лике поново су завиjена у црно. Био jе тада прави тренутак да се Срби обрачунаjу са усташким помагачима у своjим редовима, али то ниjе учињено, па се трагедиjа наставила. Само мjесец дана послиjе трагедиjе код Удбине, 28. септембра 1942. године, „домобрани и становништво коjи симпатишу линиjу НОБ“, изашли су по ноћи из Удбине, дошли до села Јошан и за два до три сата поклали 280 српских душа. Међу њима и 133 дjеце узраста од jедне до петнаест година. То су хрватски и српски „историчари“ из Лике заборавили да опишу, као да се ништа ниjе догодило. За „заслуге“ на Удбини и Грачацу, Јаков Блажевић и Срећко Манола проглашени су за Титове народне хероjе. А толики Срби побиjени! Само три мjесеца послиjе масакра Срба на Удбини, Срећко Манола jе постављен за првог команданта Шесте личке дивизиjе у коjоj jе било 99 одсто Срба из Лике. Хрватски комунисти су знали шта раде, али каква jе била улога српских комуниста из Лике? Они су чинили само оно што им се нареди одозго, без обзира да ли jе то на штету српског народа и српских бораца Лике коjи су храбро гинули не штедећи своjе животе. О овим збивањима у Лици аутентично свjедочи и Никола Плећаш, проборац и учесник рата у књизи „Пожар у Краjини“.[6] Он каже: „Устанак у Лици 1941. године, почео jе у основи као српски народни покрет отпора против хрватских усташа али jе он, мало-помало, добио карактер грађанског рата. Таj покрет отпора Срба претворен jе у братоубилачки рат. Једна цjелина, српски народ, подjељена jе у двиjе политичке супротстављене групациjе. Једни су били Срби-партизани под управом Комунистичке партиjе Хрватске а други су били Срби-четници под командом српских официра. Контролу над партизанским покретом преузеле су бивше хрватске усташе и хрватски комунисти. То jе била наjвећа и наjперфидниjа превара коjа jе Србе Краjине задесила у читавоj њиховоj историjи. Ниjе само вриjеме радило против Срба, сви су радили против нас, па и наши савезници. Усташе су нас искасапиле, да би касниjе, исти посао наставили комунисти, уз свесрдну помоћ западних савезника. По партиjским упутствима, Срби-комунисти су вршили терор по Лици, оптуживали и убиjали невине Србе „за сарадњу са окупатором“. Тако су ти однарођени Срби наставили посао хрватских усташа и тако ломили кичму српског националног отпора у Лици, са жељом да се тим путем домугну власти и положаjа“. Све ово што jе написао слаже се са свjедочењем др Гоjка Половине у књизи „Сведочење“. А тако jе и било. Сад постаjе jасниjе зашто Срби-комунисти не захтиjеваjу бар неку врсту аутономиjе за српски народ коjи jе доживио онако страховите покоље jош приjе устанка. Та аутономиjа би била гаранциjа од сваке хрватске агресиjе у будућности. Умjесто тога, они се стављаjу под хрватску управу, боре се за очување Независне Државе Хрватске и дисциплиновано спроводе политику хрватских комуниста-усташа против српског народа. Како се види из обjављених докумената, Хрвати су почели вршити злочине над Србима одмах по успостави НДХ, тj. од 10. априла 1941. године. А последњи злочин у Лици извршили су 17. и 18. марта 1945. године. Али, све припреме за уништавање Срба извршили су много раниjе, што се види из ТАЈНЕ ОКРУЖНИЦЕ (види Прилог) коjу jе др Влатко Мачек доставио свим организациjама ХСС у коjоj се захтиjева рушење Краљевине Југославиjе и стварање „Слободне и независне Хрватске“. У таj програм укључуjу се и усташе а комунисти их активно подржаваjу. Тако jе почео ВЕЛИКИ ЗЛОЧИН (Мagnum Crimen). Хрватски фашисти су, из године у годину, поjачавали и увећавали своjа злодjела по српским селима. Meђутим, у исто вриjеме, српски комунисти поjачаваjу и увећаваjу своjу активност у народу и убjеђуjу га да прихвати Хрвате за браћу и за господаре, под паролом „братства и jединства“. Ко то ниjе прихватио постао jе „издаjник“ и стрељан jе по кратком поступку. Што Хрвати више кољу Србе то се српски комунисти упорниjе боре да докажу како Хрвати нису криви. То jе заиста несхватљиво и оставило jе трагичне последице у српском народу. Никакве жртве тим одрођеним Србима нису ништа значиле. Све су они Хрватима опростили. Већ у устанку су се сврстали на хрватску страну и одиграли наjсрамниjу и наjтрагичниjу улогу против српског националног бића. На овим примjерима се види колико jе било погубно то што су се Срби-комунисти ставили под команду хрватских комуниста. Тако су и неуки Срби без своjе воље улетjели у ову комунистичку подвалу и отпочели борбу за „нову“ Хрватску, против коjе су се дигли на устанак. Ко jе за то крив? Гоjко Половина, секретар Котарског комитета комуниста котара Грачац и први комесар устаничких одреда котара Лапац, пише у листу „Српска нова риjеч“.[7] Своjим личним утицаjем и залагањем доста сам допринео да су чланови штаба устаника за Лику и Срби борци прихватили воjну команду Главног штаба НОБ Хрватске...“ Тачно jе да су зато криви чланови штаба устаника за Лику, и то у првом реду српски комунисти, али се Срби борци не могу окривљивати jер њих нико за то ниjе ни питао. Поред тога, српски борци нису ни знали да су се у устанак увукли хрватски комунисти и да они преузимаjу команду. То се од бораца крило. Крили су комунисти своjе постоjање jер су били илегални, организовали су се у таjне организациjе, таjно су одржавали састанке и таjно доносили одлуке, коjе су се морале спроводити. У супротном, слиjедио jе метак у чело. Због тога се може рећи да jе српски устанак у Лици доживио велику трагедиjу онога часа кад jе потпао под власт хрватских комуниста и њихових слугу српских комуниста. Никада до 1941. године Срби нису били под хрватском управом, jер хрватска држава ниjе ни постоjала. То jе први пут да им се та несрећа догодила. Наjприjе jе успостављена усташка управа под српским териториjама, а убрзо су усташку власт замиjенили хрватски комунисти, и то уз помоћ српских комуниста. То jе било погубно за српски народ због чега велика одговорност пада на оне Србе коjи су уочи и у току устанка у Лици били на руководећим партиjским дужностима. Они су криви за разбиjање српскога jединства и мораjу одговарати пред историjом за оно што су чинили против интереса свога народа. Срби су се дигли на устанак против усташа 1941. године, па и против Хрвата, jер су они сви били уз усташе и починили су велике злочине над српским народом. Срби су се брзо ослободили хрватске фашистичке власти а доживjели су да потпадну под власт хрватских комуниста, коjа jе била иста као усташка. То jе jединствен примjер у историjи да на чело jедног националноослободилачког устанка дођу неприjатељи, они против коjих jе таj устанак и започео. То се догодило Србима у Лици, jер су српски устанак преузели Хрвати стављаjући га под своjу команду. Срби подижу устанак против Хрвата и истовремено долазе под хрватску управу. Нигдjе се такав примjер кроз историjу не може наћи. Али, нису сви Срби прихватили хрватске комунисте за господаре. Било jе и оних коjи су подозриво гледали на Хрвате што су се мували по српским селима, тражили некога и понашали се као да jе то њихова дjедовина. И, наравно, дошло jе до сукоба коjи се могао избjећи да се нису умиjешали српски комунисти и заштитили те Хрвате, придошлице и злонамjернике. Због тога трагичног чина, Срби су већ 1941. године отпочели међусобне обрачуне а онда и братоубилачки рат, а Хрвати су због тога ликовали. То су смишљено учинили. Неприjатељи српског народа су постигли своj циљ. И кад су успоставили своjу „нову“ државу на српским жртвама, Хрвати су стално смишљали како да се одвоjе од Срба и како да поново ударе на Србе. Та им се прилика указала 1990. године. Срби су опет били изненађени и затечени и велики броj Срба у Хрватскоj поново jе страдао. Историjа се поновила. Српски комунисти и овог пута помажу Хрватима и убjеђуjу Србе да се покоре новоj усташкоj власти. Оно што ниjе учинио Анте Павелић довршио jе Брозов генерал Фрањо Туђман. Егзодус Срба jош траjе, ево већ пуних шест година. Да се хрватски комунисти нису умиjешали у устанак 1941. године, Срби би остали сложни и ситуациjа би за Србе била много повољниjа. Риjешили би сукоб са Хрватима за вjечита времена, а овако се то мора рjешавати педесет година касниjе. Што jе jош жалосниjе, комунисти су у Лици починили многа зла српском народу у послиjератном периоду. Уништено jе православље, уништена jе српска култура и просвjета, становништво jе расељено и обогаљено, осиромашена су српска села. У Лици су 1941. године биле 73 православне цркве а у рату jе оштећено и порушено 56. Послиjе рата комунисти су порушили 17 православних цркава а ниjедна ниjе обновљена. Порушене су цркве у слиjедећим селима и градовима: Вребац, Крбавица, Црна Власт, Турjански, Грачац, Дабар, Дивосело, Дољани, Зрмања, Комић, Доњи Лапац, Удбина, Острвица, Подлапача, Почитељ, Средња Гора и Шкаре. То jе културни геноцид што га починише комунисти. Нажалост, има их и данас коjи би тако поступали без обзира на све жртве и страдања. Карактеристичан jе случаj у Подлапачи. Ово село jе имало и православну и католичку цркву. Православна црква jе потпуно порушена а католичка постоjи и дан-данас. Католичку цркву нико ниjе смио дирати а камоли, не даj боже, рушити, jер би одмах интервенисао Ватикан. Тако jе српски народ у Лици доживио две велике трагедиjе 1941. године. Прва jе велики покољ коjи су починили Хрвати над Србима. Друга jе то што су Срби већ у устанку окренули оружjе jедни против других. Ударио jе брат на брата, син на оца, отац на сина, село против села. То jе требало избjећи и окренути оружjе против хрватских комуниста и фашиста, да се српски народ ослободи хрватске владавине за вjечита времена. То би био прави исход ослободилачке борбе коjу jе српски народ водио од 1941. године. Године 1941. и почетком 1942. у српским краjевима Лике више ниjе било Хрвата. Они нису хтjели да прихвате нову устаничку власт и боjали су се српске освете због почињених злочина. Чак су их српски комунисти убеђивали да остану у своjим селима. И поред тога, они су напуштали своjа села и одлазили према Госпићу у Бихаћу, под заштиту усташке власти. Тако су хрватска села: Приjебоj, Подлапача, Боричевац, Вучипоље, Малован, Гудура итд. остала пуста. И мањи засеоци насељени Хрватима у близини српских села такођер су напуштени. Хрвати су остали само у већим усташким утврђењима као што су: Госпић, Перушић, Удбина, Грачац, Оточац и Ловинац. Поставља се питање како то да су у етнички чистим српским краjевима загосподарили хрватски комунисти и како су они уопште могли да ту ствараjу своjу власт, коjа ће стално задавати ударце Србима и послиjе педесет година поново им наметнути усташку државу и усташке симболе. То очигледно говори да су се хрватски комунисти веома лукаво и подмукло припремали. Зато су и убачени у српске редове да ту роваре и да међу Србима траже оне коjи им могу бити од користи. И нашли су их више него што jе требало. Српски дио Лике, као што jе речено, напустили су Хрвати, али се на несрећу, таj дио подиjелио на партизански тj. комунистички и четнички. Пола Лике jе остало под управом хрватских комуниста и усташких доушника а друга половина остала jе на четничкоj страни. Због те подjеле почео jе братоубилачки рат међу Србима. Горе зло на овим просторима се ниjе могло догодити. Познато jе колико jе Срба из Лике било у партизанима, али нико до данас ниjе израчунао колико jе Срба из Лике било у четницима. То се чак и крило, jер су комунисти прогласили четнике за издаjнике а такођер и четници су комунисте прогласили за издаjнике због сарадње са Хрватима. А народ jе само кукао: - ЈАДНА ЛИКО ШТО СИ ДОЧЕКАЛА ! Наjвише четника jе било у овим мjестима: Лапац, Срб, Грачац, Медак, Попина, Зрмања, Врховине, Оточац са околином, Дабар и Плашки. Приближно jе jеднак броj Личана био у партизанима и четницима. То jе последица стравичне политике коjу су хрватски комунисти водили у српским краjевима Лике. Слична или jош већа подела jе била у Книнскоj Краjини и у Босни. Велика jе несрећа што jе дио српских устаника потпао под власт хрватских комуниста и што су упали у клопку комунистичке идеологиjе из коjе се нису могли извући, захваљуjући, у првом реду, руководећим Србима комунистима коjи су се издаjнички понашали према свом народу и све су чинили да би српски ослободилачки покрет и устанак претворили у „револуциjу са комунистичким идеалима и циљевима“. То ниjе било у интересу српских сељака у Лици. За српске комунисте jе било важниjе да jе неко одан партиjи и „револуциjи“, а уопште им ниjе било важно каква се неправда чини српским сељацима коjи су носили сав терет „револуциjе“, коjа jе баш њима наниjела наjвише зла и невоља. Комунисти су своjе циљеве остваривали прикривено, jер о некаквоj „револуциjи“ нису ни говорили у току рата, већ су jе спроводили кроз народноослободилачку борбу. Српски сељаци су часно кренули у ослободилачку борбу, али су били изманипулисани и преварени од комуниста. Али ипак нису сви преварени. Један дио, или половина Лике, ниjе прихватио комунисте за господаре, већ jе чак устао у борбу против комуниста. О комунистичкоj политици и завjери у устанку говори др Гоjко Половина у књизи „Сведочење“. Он, између осталог каже: „Рекао сам свом другу Пеjи да jе на овом комунистичком путу кроз рат и револуциjу jедино решење у бескомпромисном кретању према циљу – са народом против окупатора и свих врста издаjника“.[8] И даље Половина открива, врло значаjно за историjу, што су комунисти у Лици чинили за „комунистичку револуциjу“ а против свог народа. Ево његовог признања: „Комунисти Лике су организовали чишћење ослобођених српских села и партизанских jединица од „четника“, „издаjника“, „народних неприjатеља“, „зликоваца“, „неразумне, заостале стоке“ и „гадова“.[9] Тако су комунисти гледали на личке сељаке и пружила им се прилика да ту „неразумну, заосталу стоку“ науче памети, а ко ниjе прихватио њихову политику, добио jе метак у чело. Све су комунисти били у стању да учине, само ако им jе то било од користи, служећи се Лењиновом паролом: „Добро jе само оно што jе корисно нашоj бољшевичкоj револуциjи.“ И заиста, почело jе чишћење „народних неприjатеља“ и „неразумне заостале стоке“. Слиjедећи примjери то показуjу. У Брувну jе разоружана jедна чета устаничке воjске из батаљона „Гаврило Принцип“ и почео jе лов на недужне поjединце. Српска села око Попине и Грачаца су се супроставила Томи Никшићу коjи jе овдjе починио доста зла. Народ jе био огорчен због комунистичког „чистача“. Међутим, у помоћ му jе стигао Србин, комуниста и обавештаjни официр штаба личких одреда Перо Грубор Буздован. Он jе помагао свом класном другу, Хрвату, Томи Никшићу, тако што jе у Брувну стриjељао двадесет српских младића за опомену и поуку, да виде да са комунистима нема шале. Ускоро jе у Брувно стигао и Ђоко Јованић са своjим „летећим одредом“ и ликвидациjа „народних неприjатеља“ и „издаjника“ се наставила. Због комунистичког терора, 100 српских бораца jе напустило батаљон и прешло у четнике, а за одмазду ликвидирали су Петра Бићу Кесића, политичког комесара батаљона „Гаврило Принцип“. Од тада jе таj батаљон носио његово име. Све jе то детаљно описано у књизи Гоjка Половине „Сведочење“. Нешто слично се догодило и у српским селима подно Велебита, тj. око Госпића. Како пише др Половина, комунисти Лике су утврдили да тамо има око 100 жандара и воjних лица Краљевине Југославиjе коjи су њима били сумњиви, па jе почело чишћење као и код Грачаца. Због тога долази до побуне у батаљону „Велебит“, па су борци стриjељали комесара батаљона Хрвата Владу Церина и команданта батаљона Србина Вуксана Пекишу. За тог Церина нико ниjе знао ко jе он заправо био и одакле jе дошао. Вjероватно jе намjерно убачен међу српске борце, као што су убачени и остали Хрвати. Као да ниjе било довољно што су усташе у Госпићу и око Госпића починиле велике злочине по српским селима, па су сада комунисти наставили са чишћењем. Тек данас се могу сагледати све посљедице овакве погубне политике комуниста и схватити шта jе Лика проживљавала. У котару Кореница се исто тако вршило чишћење „народних неприjатеља“. Ту се по злу био прочуо Јово Богдановић, секретар Котарског комитета комуниста котара Кореница и уjедно предсjедник Преког комунистичког суда, коjи jе постриjељао тридесетак Срба. Како jе наведено у образложењу, они су били „прочетници“. По наређењу тога суда, стриjељани су ови Срби: - Новак Уштипак, жандармериjски наредник, - браћа Душан и Милорад Борjан, сеоски трговци из Бjелопоља, - Миљо Пjевац, службеник катастра у Кореници, - Никола Петричић, лугар, - Милан Белић, судски чиновник из Коренице, - Нино Калембер, - Дане Прица Бакрач, - Ћућа Ђерић, - Проко Дмитрашиновић Прокенда, лугар, - Тодор Дмитрашиновић Тодорина, полицаjац, - Милош Грбић Медо из Плитвица, - Дане Грбић, келнер, из села Плитвице, - Станиша Станко Штета, млинар из Врела и - Тоде Тодић Прибић из Крбавице, убиjен изнад куће у шуми Из Кончаревог Краjа побиjени су ови Срби: - Вукмировић Дацин, сељак, - Дане Кончар, жандармериjски наредник, - Данило Кончар, сељак, и - Никола Кончар, сељак. У књизи „Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у“ наведено jе да су ти Срби били „прочетници“ и да су због тога „физички изолирани“, а то jе значило стриjељање без милости. Треба напоменути и случаj лугара Јована Петричића. Њега су усташе ухапсиле 1941. године и затвориле у коренички затвор. Ту га jе препознао jедан усташа из Приjебоjа, знао jе да jе Никола добар човjек и пустио га jе из затвора. Али се Никола ниjе спасио од комуниста. У Бабином Потоку комунисти су побили Србе коjи су им били сумњиви, а то су: - Јован – Јоцо Делић, добровољац на Солунском фронту. Био им jе сумњив jер jе на Солунском фронту ратовао непосредно уз краља Александра Карађорђевића. То му комунисти нису заборавили и опростили. - Миле Делић, сеоски трговац. - Дане Делић, сељак, млађи човjек, убиjен пред своjом кућом без икаквог разлога. - Јандре Бига, морнарички официр, коjи се у своjе село склонио од усташа, али jе изгубио главу од комуниста. - Ико Вукмировић, сељак. И Милан Вукмировић, официр – поручник, био jе одређен за стриjељање, али jе то на вриjеме сазнао и побjегао у четнике. У Јошану jе убиjен Јован Шевер, лугар, добровољац на Солунском фронту и носилац Карађорђеве звиjезде. Злочин над Јованом нико ниjе могао схватити jер jе Јован имао два сина у партизанима, jедан jе погинуо као командант батаљона а други као командир чете. У Турjанском су побиjени: - Стоjановић Ђуро, лугар, - Божичковић Буде, - Дивjак Ђуро и - Дивjак Петар. Петар Дивjак jе био партизан и учествовао jе у устанку од првог дана. Приликом заузимања усташког упоришта на Приjебоjу, направио jе неки мали неред у католичкоj цркви и због тога су га комунисти стриjељали, иза те цркве, да би Хрватима показали како их штите. У Дивоселу jе убиjен Никола Станић jер „ниjе био на линиjи партиjе“. У Лапцу jе стриjељано дванаест српских младића. У Небљусима су комунисти убили Илиjу Чучка. У Мазину су убиjена три Ковачевића, Стеван, Мића и Мићо и православни свештеник Николаj, Рус. Само у току jедног дана у марту 1943. године комунисти су „заробили“ 30 Срба и 3 Српкиње у селу Црна Власт и одвели их у Турjански. Овдjе су те људе и жене мучили и све их пострељали поред сеоског православног гробља. Све те жртве су закопали у заjедничку гробницу. Ово су њихова имена: 1. – Бруић Буде Марко, рођен 1918, у с. Црна Власт. 2. – Богдановић Миливоj Мимо, рођен 1905, у с. Црна Власт. 3. – Чудић Столе Миле, рођен 1914, у с. Црна Власт. 4. – Чудић Савин Радош, рођен 1905, у с. Црна Власт. 5. – Чудић Мане, рођен 1919, у с. Црна Власт. 6. – Делић Мане, рођен 1912, у с. Црна Власт. 7. – Делић Раде Данило, рођен 1913, у с. Црна Власт. 8. – Дучић Николе Милан, рођен 1924, у с. Црна Власт. 9. – Грбић Илиjа, рођен 1893, у с. Црна Власт. 10. – Кантар Стеве Стоjан, рођен 1919, у с. Црна Власт. 11. – Кантар Ђурана Милан, рођен 1923, у с. Црна Власт. 12. – Кончар Милића Милан, рођен 1914, у с. Црна Власт. 13. – Кончар Симе Ђуро, рођен 1919, у с. Црна Власт. 14. – Наранчић Мићо, рођен 1912. био шумар у с. Црна Власт. 15. – Штетић Стеван, рођен 1903, у с. Црна Власт. 16. – Штетић Петра Милош, рођен 1912, у с. Црна Власт. 17. – Штетић Гаjе Петар, рођен 1914, у с. Црна Власт. 18. – Штетић Илиjе Буде, рођен 1923, у с. Црна Власт. 19. – Тртица Богдана Стево, рођен 1925, у с. Црна Власт. 20. – Узелац Милана Душан, рођен 1921, у с. Црна Власт. 21. – Узелац Петра Јован, рођен 1910. у с. Црна Власт. 22. – Лончар Гецо, рођен 1908, у с. Црна Власт. 23. – Наранчић Ваjе Бранко, рођен 1903, у с. Дољани. 24. – Наранчић Стеве Мићо, рођен 1909, у с. Дољани. 25. – Грозданић Миле Ђорђе, рођен 1919, у с. Дољани. 26. – Мариjан Миле Раде, рођен 1909, у с. Подум. 27. – Кангрга Милете Бранко, рођен 1908, у с. Подум. 28. – Грубор Ђукана Јово, рођен 1908, у с. Подум. 29. – Ђурчић Миле Ђуро, рођен 1905, у с. Подум. 30. – Бранковић Ваjо Дрљача, рођен 1908, у с. Брлог. 31. – Бига Милка, рођена 1925, у с. Доњи Бабин Поток. 32. – Кончар Николе Нака, рођена 1905, у с. Црна Власт. 33. – Тртица Богдана Ката, рођена 1905. у с. Црна Власт. Трагичан jе био и случаj са браћом Шакић из Мекињара. Мићун Шакић[10] jе био учитељ и комуниста од 1939. године. Већ у почетку устанка био jе командант батаљона „Крбава“. Његов рођени брат Станко, официр – поручник воjске Југославиjе, дошао jе у устанак из Београда да помогне свом народу, али су га комунисти ухапсили jер им jе, као краљев официр, био сумњив. Он jе из затвора писао свом брату Мићуну и молио га за братску помоћ како би изашао из затвора и учествовао у борби. Мићун му ниjе хтио помоћи, па jе Станко стриjељан. Убиjен jе и Мићунов брат Јован под непознатим околностима. Познаници Мићуна Шакића су причали да jе он то читавог живота, до смрти носио у души као велики терет и каjао се. Посебно тешка ситуациjа била jе у котару Оточац. Већ jе речено да jе у том котару велико зло починио Стипе Угарковић Палента, члан ЦК КПХ и политички комесар батаљона „Божидар Аџиjа“. У чишћењу „заостале стоке“ похапшено jе око 150 Срба од коjих су неки пуштени а неки постриjељани. У помоћ Стипи Угарковићу jе стигао Перо Грубор Буздован и почела jе хаjка по српским селима Оточца. Удружили су се Хрват Палента и Србин Буздован против српских сељака, а резултат њиховог „револуционарног чишћења“ jе био стравичан. Многи Срби морали су да потраже спас код Талиjана. Сва српска села око Оточца прешла су на четничку страну гдjе jе било око 850 четника. То пише у књизи „Котар Оточац у НОБ-у“, као и књизи „Сведочење“. Колико jе „револуционарно чишћење“ по српским селима било жестоко и немилосрдно говори и поступак Милана Узелца Брице, секретара Котарског комитета комуниста котара Оточац. У књизи „Котар Оточац у НОБ-у“ пише: „Секретар Котарског комитета Брицо за сваку ситницу приjетио jе скидањем главе и говорио jавно „Боље jе десет сумњивих глава скинути него да се jедан кривац пусти.“ Он jе заиста скидао главе. Јавно су постриjељана 23 српска младића по кратком поступку. Како пише у поменутоj књизи, „то jе изазвало експлозиjу гњева са фаталним посљедицама“ а „у народу jе настао страх какав се не памти“. Народ се окомио на злогласног Стипу Угарковића, али и на његове помоћнике из српских редова, коjи су као комунисти вjерно слушали заповиjести са хрватске стране. Умjесто да потjера и казни Паленту, Буздован, заjедно са Палентом, убиjа српске младиће. Може ли се наћи већа српска несрећа? Народ jе са пуним правом говорио: „Ови комунисти су гори од усташа.“ Ево само неких имена Срба коjе су побили Палента, Буздован и Брицо: - Бранковић Бранко из Брлога, - Бранковић Петар из Брлога, - Батинић Стоjан из Подума, - Вуjичић Мирко из Брлога, - Дракула Никола из Брлога, - Жакула Милан, официр из Дреновог Кланца, - Жакула Ваjо, из Дреновог Кланца, - Кнежевић Јован, - Лалић Милан, из Дреновог Кланца, - Мариjан Миле из Подума, официр – поручник, - Никшић Мирко, - Огризовић Дане из Брлога, - Огризовић Милош из Брлога, - Пањковић Стево, - Прица Дане, - Пухало Дане из Брлога, - Ћурчић Неђо из Подума, - Ћурчић Мића из Подума, и - Узелац Ђуро из Подума. Са овим Србима побиjена jе и група српских жена. Побиjени Срби претходно су мучени од комуниста на разне начине. Тако су Милош Огризовић, Дане Прица и Никола Дракула сами себи морали да ископаjу раку у коjу су затим покопани. Неке од тих људи стриjељао jе лично Милан Узелац Брицо, док су други комунисти нагонили српски народ из Шкара да све то гледа. Послиjе стриjељања, кроз село jе ишао крволок Палента, приjетио Србима и узвикивао пркосним гласом: - Убил сам вам команданта! Мирка Вуjичића из Брлога убили су у пољу, док jе обрађивао своjе имање. Поводом тих догађаjа спjевана jе у народу тужна пjесма: „У шкарама jедног дана на срце нам паде рана.“ Та рана на срцу остала jе неизљечива jер су се Срби подиjелили, гинули су у обрачуну међу собом, без потребе. И педесет година послиjе тога тешко jе схватити зашто су се српски комунисти тако издаjнички понашали. Да њих ниjе било, не би било ни свађе међу Србима. Тако мисле многи учесници ратних догађаjа. Како су се хрватски комунисти односили према патњама и страдањима Срба говори и оваj трагичан случаj из Вељуна, о коме jе нешто већ речено у овоj књизи. Шестог маjа 1941. године, на Ђурђеван, усташе су у Вељуну поклале 500 Срба из Вељуна и околине, међу коjима jе било и седамнаест чланова КП Хрватске. Међутим, секретар Окружног комитета Карловца Иво Маринковић, Хрват, говорио jе тада комунистима Кордуна да ти људи нису побиjени већ да су „отишли на рад у Њемачку“. Тако jе таj злочинац крио усташке злочине како се Срби не би досjетили или, не даj боже, побунили против усташа. Српски комунисти су морали дисциплиновано прихватити обjашњење „друга“ Иве, иако су им били поклани наjмилиjи и наjрођениjи. Станко Опачић каже у књизи „Србин у Хрватскоj“.[11] „Ми комунисти ниjесмо вjеровали у геноцид и прихватили смо оптимизам друга Иве“. Хрвати су поклали Србе, а српски комунисти прихватили оптимизам! Какав jе то био оптимизам послиjе страшног покоља у Вељуну? Како обjаснити и схватити такав однос српских комуниста према трагедиjи свога народа? Да ли jе могуће да су комунисти Хрватске (у току 1941. године) благонаклоно гледали на усташке злочине против Срба? Могуће jе. О томе има много доказа. Ево само неких. Већ jе речено да jе Јаков Блажевић, вођа личких комуниста, био сумњивог држања од почетка устанка, али и приjе устанка. Он никад и нигдjе ниjе иступао против усташа нити jе упућивао своjе комунисте како да се ставе у заштиту угроженог српског народа. Откуд онда њему морално право да се поjави у српским селима на ослобођеноj териториjи Лике? Дошао jе овамо да би давао упутства котарским комитетима комуниста о ликвидациjи „народних неприjатеља“. Тако jе Блажевић настављао усташку политику у српским селима и то уз помоћ и подршку српских комуниста. Генерал Јово Богдановић окривљуjе Србе што су чинили „непромишљене“ поступке у Краљевини Југославиjи и каже да су Срби то платили главом. По њему, за све су криви Срби, и усташе су то имале у виду. Пресуда jе пала, нико ниjе имао право да се жали jер jе „кривица“ доказана. То jе несхватљива оцjена овог комунистичког генерала, личког сељака, коjа иде на руку усташама, jер ген. Богдановић овако оправдава усташке злочине а нигдjе их не осуђуjе. Ако Хрвати икад буду писали о усташким и њиховим „хероjствима“ у Лици, вjероватно ће узети у обзир ово што jе Титов генерал, бивши Србин, писао о страдању Срба и његове оцjене зашто су они „платили главом“. Ипак, ово тумачење генерала Богдановића о страдању Срба у усташком покољу обjашњава нешто конкретно, а то jе да jе он као комуниста био задовољан кад jе видио да усташе кољу „четнике“ – противнике усташа, jер су четници били и противници комуниста. То jе била подмукла завjера комуниста, али и доказ да су они од 1932. године „паjташили“ са усташама. У књизи „Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у“, генерал Богдановић пише да jе он, са jош неколико Срба, 1941. године организовао логор у планини Кик, изнад Плитвичких Језера, како би се склонили од усташа. Међутим, у даљем тексту он каже: „Морали смо напустити логор jер би нас усташе прогласиле за четнике, на чиjу поjаву су они већ у то вриjеме били особито осjетљиви“. Ове риjечи су очигледан примjер како jе таj комуниста гледао на сам поjам „четници“. Више jе бринуо о „осjетљивости“ усташа него о судбини тих Срба, коjи су одмах по повратку кући, пострадали од усташа на разне начине. Дацу Рапаића су ухапсили и убили у Јадовном. Никица Борић, официр, доспио jе у талиjанско ропство а остали су се разбjежали на све стране. Једино jе комуниста Јово Богдановић мирно сjедио у кући. У свему томе jе његова улога доста проблематична. И поред свега што се догађало у Лици, српски комунисти нису могли, или нису хтjели, да се ослободе зависности од Хрвата и слиjепе послушности коjа jе српски народ довела у тешки положаj. То jе тако било током читавог рата. Наjтеже губитке српски народ Лике доживио jе током 1941. године. А и послиjе тог периода. Ево шта о томе пише у књизи „Лика у прошлости и садашњости“.[12] „ У почетку 1944. године Лика jе пружала тешку слику. Села, неколико пута паљена, била су потпуно уништена. Земља се ниjе могла нормално обрађивати и у народу jе владала глад.“ Тако jе то било. Српски народ Лике више дана jе провео у шумама Пљешевице, Велебита и Капеле него на своjим изгорjелим огњиштима, jер су стално наилазиле хрватске банде и чиниле свако зло по српским селима. А српски комунисти су упорно говорили народу о „братству“ са Хрватима. У априлу 1944. године хрватски кољачи су извршили масовне покоље у селима око Врховина: Рудопоље, Бабин Поток, Турjански, Залужница, Црна Власт. Тада jе 226 дjеце, жена и стариjих људи, у већини случаjева, изгорjело на ватри. Усташе су натjеривале народ у куће па их запалили и митраљезима тукли по народу у том огњу. Дванаестог априла 1944. године су извршиле велики покољ у Косињу, гдjе jе настрадало око 500 српских душа. Петог марта 1945. године у Смиљану, родном мjесту Николе Тесле, поклали су и обjесили 30 недужних српских жена и неjачи. Четрнаестог марта 1945. године, у селима: Врело, Хомољац и Трнавац, поклали су и запалили у кућама 45 жена и дjеце а малу Милену Лалић, диjете од годину дана, набили су на колац од плота поред куће. Два дана касниjе, у селу Калебовац код Коренице, поклано jе и запаљено у кући 56 особа. Мала, кршна и сиромашна Лика дала jе велике жртве у току рата. У „Прегледу губитака“ jе наведено да jе српски народ Лике имао 21.641 лице страдало у рату, 1941. до 1945. године. То jе превелик губитак за овако малу териториjу. Каже се да жртве нису биле узалудне. Да ли jе тако? У току рата српски народ Лике ослободио се од усташа и фашиста, али jе на српским гробовима створена, тj. сачувана хрватска држава коjу jе успоставио Анте Павелић уз помоћ страних фашистичких сила. Хрвати су могли бити задовољни што су сачували своjу државу, али не и Срби коjи у тоj „новоj“ комунистичкоj држави нису добили никаква културна, вjерска и национална права. Већ jе речено да су хрватски комунисти у устанку преузели власт на диjелу ослобођене српске териториjе и то без борбе и без сагласности српског народа. За то, свакако, мораjу сносити одговорност руководећи српски комунисти коjи су били подле слуге и вазали злочиначке хрватске политике, усмjерене на истребљење српског народа. Таj „феномен“ jош ниjе довољно обjашњен, а то се мора рећи ради историjске истине и поуке. Српским комунистима jе било важниjе да очуваjу хрватску државност него да ствараjу услове за потпуну слободу српског народа из кога су поникли. Колико jе било погубно и трагично то што jе српски народ Лике, па и читаве Краjине, потпао под хрватску комунистичку тоталитарну државу, видjеће се из поступака хрватских власти према Србима у послиjератном периоду. Формално – правно, Срби су у комунистичкоj Хрватскоj постали конститутивни народ, као и Хрвати, али у пракси се то нигдjе ниjе испољавало, jер су Срби остали без своjих правних представника у Загребу. Ти „представници“ су били српски комунисти коjи уопште нису водили рачуна о српским националним интересима, већ су, по строгоj партиjскоj дисциплини, морали стално посматрати и контролисати Србе да не би нешто захтиjевали на националноj линиjи. Све jе било укалупљено у некакве комунистичке предрасуде о Србима, као евентуалном и потенциjалном „реметилачком“ фактору у држави Хрвата. Иако су на власти у Хрватскоj били комунисти, њихова политика према Србима ни у чему се ниjе измиjенила у односу на политику Анте Старчевића. Само су хрватски комунисти сада били у повољниjем положаjу и лакше им jе било да гуше сваки српски национални покрет, jер су уз себе имали комунисте из српских редова, коjи су углавном и обављали те послове, по задатку и умjесто Хрвата. Српски комунисти су у потпуности били у служби хрватског режима, чврсто везани за таj режим. Били су увиjек против српског народа кад jе требало чувати и штитити таj режим. У своjоj историjи Срби нису имали горих jањичара и невjера. У кући Саве Драгосавца,[13] Србина из села Вребац, усташе су 1941. године направиле затвор за похапшене Србе и у подруму куће су их мучили. По налогу усташа, Саво jе своjим колима довозио и одвозио Србе и никоме од тих Срба ниjе помогао у невољи. Он jе због тога био поштеђен од усташа, а поштеђен jе био и његов син Душан. Иако jе у подруму његове куће било мучилиште за Србе Душан Драгосавац jе, послиjе рата, убрзано градио комунистичку кариjеру и напредовао у функциjама. Хрвати су имали велико повjерење у њега. Тако jе Душану Драгосавцу било добро и за вриjеме усташа и за вриjеме комуниста. Кад год jе требало, њега су из Загреба слали у српске краjеве да тражи „српске националисте“ и да гуши сваки покушаj обнављања српске културе и просвjете. Због таквог издаjничког понашања постао jе и остао наjомражениjи Србин у Лици. И не само у Лици. Већ jе, на многим примjерима, показано какву jе голготу преживио српски народ Лике. Маjа 1945. године коначно jе престао рат. Али, ни ту ниjе био краj мукама овог народа коjи jе тешко обнављао и подизао порушене и попаљене домове, jер ниjе било довољно мушке радне снаге. Све jе изгинуло у борби или jе побиjено од усташа и њихових господара. Ипак су се ратне ране некако лиjечиле и живот jе, колико – толико, постаjао лакши. Говорили су људи: „Важно jе да jе жива глава на рамену и све ће се постићи, само да буде мира!“ Почео jе народ, помало, и да заборавља на зло коjе га jе задесило током рата. Али мир ниjе траjао задуго. Већ 1948. године дошло jе до сукоба Тита и Стаљина. Да би доказао своjу приврженост комунизму, бивши аустриjски каплар а сада маршал наредио jе да се ствараjу колхози, по Стаљиновом узору. Настаде у Лици велики терор над сељацима. Силом гоне народ у некакве сељачке радне задруге, одузимаjу сељацима све што су сачували у рату. Српски комунисти и овдjе коло воде. Ко год ниjе хтио у колхоз, морао jе у затвор. Госпићка казниона „Герикт“ поново се пуни. Опет се ту муче Срби као за вриjеме усташа. На Кордуну побуна, има и мртвих. Нарочито jе велики притисак на српске устаничке краjеве jер су ти краjеви, наводно, у устанку показали да су први, па мораjу и сада први у колхозе. Лика jе потпуно осиромашила, народ ниjе имао шта да jеде. Ко год jе могао, бjежао jе из Лике у друге краjеве, нарочито према Србиjи. То jе траjало пуне четири године, колико и Други свjетски рат, а народ jе проклињао Тита и комунисте. За то вриjеме из Загреба се врши све жешћи притисак на Србе. У септембру 1950. године дошло jе до жестоког обрачуна са руководећим Србима у Загребу и у Лици. Нарочито су се окомили на котаре Кореницу и Удбину гдjе jе похапшено 30 руководилаца из котарских одбора и комитета. Многи су прогнани на Голи оток а убиjени су: Раде Жигић, Душан Егић и Илиjа Хинић. Сви ти руководиоци су учествовали у устанку од првог дана и помогли Хрватима да дођу на власт, али им то ниjе помогло, већ су се и сами нашли у затвору.  То jе био први већи удар на Србе у Лици послиjе рата. Зашто су хапшени? Станко – Ћаница Опачић пише у књизи „Србин у Хрватскоj“.[14] Од 1948. до септембра 1950. године усташка Радио станица из Мадрида папагаjски jе понављала причу како Срби владаjу и тиранишу Хрвате и поименице наводи да главна министарства у Хрватскоj: правде, индустриjе и друга, држе: Душан Бркић, Раде Жигић, Ћаница Опачић и Душан Егић, познати крвници хрватског народа. Мени ниjе познато колико jе то утицало на одлуку Бакарића, међутим, нема сумње да jе неко размишљао о томе како избити усташама аргумент из руку.“ Како се види, наjбољи „аргумент“ jе био да се Срби, министри у Загребу, окриве за нешто и да се похапсе. Да би то дjеловало убjедљивиjе, требало jе похапсити jош неке српске кадрове у Лици – оне коjи су на неки (службени) начин били у вези са српским „хаjдуцима“ у Загребу. Свjедочење Ћанице Опачића потврђуjе да се усташко – комунистичка сарадња одржава и послиjе рата. Други, jош жешћи удар на Србе у Лици извршен jе од 1967. до 1971. године. То jе било у вриjеме такозваног маспока, коjи су предводили Мика Трипало и Савка Дабчевић – Кучар. Хрватски националисти су просто подивљали, прогласили су Србе кривим за све што се догађа и што се догодило у Хрватскоj. У читавоj Хрватскоj почињу прогони Срба, шиканирање, отпуштање с посла, туче, претње и напад на имовину. Чуjе се усташка парола „идите одавде, ово jе хрватска земља!“ итд. Хрвати су правили спискове за одстрел као што су чинили усташе. Усташе и њихови следбеници дигоше главе – и поче историjа да се понавља. Али и у таквоj ситуациjи jедан броj руководећих српских комуниста у Лици ставио се у службу проусташког маспока. Срби су почели сами да се организуjу, по групама и по селима да би се заштитили, jер су се опет нашли у великоj невољи. Тек 1971. године то се некако смирило, пошто су хрватски руководиоци смењени са дужности. Ипак, остали су велики ожиљци из тог времена. Доста Срба jе напустило своjа огњишта и одлазило на сигурниjа мjеста или у иностранство. Привидно примирjе jе траjало до 1982. године, када jе умро хрватски штићеник Јосип Броз. Тад су Хрвати отворено говорили да више неће живjети са Србима у истоj држави, да jе куцнуо час да се Хрватска дефинитивно осамостали. Интензивно се подстрекавала антисрпска кампања. Хрватски интелектуалци, на свим нивоима и на свим скуповима, захтиjеваjу потпуно одваjање од српске културе, српске књижевности и писма. Све jе подређено хрватству и усташкоj идеологиjи. Из године у годину антисрпска кампања се поjачава, како у земљи тако и у иностранству, и све подсjећа на вриjеме пред Други свjетски рат. Предосjећало се да ће ускоро доћи тешки дани за Србе у „социjалистичкоj“ Хрватскоj. Све jе више негодовања међу Србима, а поготову међу борцима Народноослободилачке воjске Хрватске коjи се питаjу зашто су се уопште борили. Срби све више увиђаjу да су преварени од комуниста, али се jош ништа не предузима за спас српског националног бића. И тада српски комунисти у Лици и у читавоj Краjини, активно подржаваjу хрватску политику против сваког нарушавања „братства и jединства“ и кажу: „Србима не треба ништа више од онога што су остварили у социjалистичкоj Хрватскоj.“ Срби, заправо, нису ништа ни остварили у тоj држави, а по логици комуниста, њима ништа и не треба. То jе било и подмукло и опасно за српски народ, али су Срби, мало – помало, почели да се буде из дугогодишњег сна. Преображење ускоро долази и Срби, иако касно, увиђаjу велику превару. Из књиге: Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА, Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941. до 1945. Мирко Рапаић: Да ли ћете Ви моћи нешто учинити да се њихове кости спасе и извуку из jаме?МИЛЕНА [1] - Нин, 1985, бр. 1809 [2] - Гоjко Половина, Свjедочење, стр. 102. [3] - Гоjко Половина, Свjедочење, стр. 159 [4] - Нова риjеч, бр. 13 од 29.5.1991. [5] - Српска Нова риjеч, 1991, броj 13 [6] - Никола Плећаш, Пожар у Краjини, 1975, стр. 123, 418 и 419. [7] - Српска Нова риjеч, 1991, бр. 13. [8] - Гоjко Половина, „Сведочење“ стр. 198. [9] - Исто, стр. 260 [10] - Мићун Шакић, генерал и народни хероj, умро jе послиjе рата. [11] - Станко Ћаница Опачић, Србин у Хрватскоj, 1989, стр. 35. [12] - Лика у прошлости и садашњости, стр. 461. [13] - Дуга, 1989, бр. 412 [14]- Србин у Хрватскоj, стр. 88